Егзотика дворова

Осамнаести век чини прекретницу у развоју европског ентеријера. То је време када се диктат високе моде, полако али неумитно сели из владарских дворова у грађанске салоне. Дотадашња аристократска клијентела, наоружана ауторитетом, знањем и наслеђеним укусом, постављала је креаторима ентеријера веома јасна и крута ограничења. Пласирале су се само оне промене стилских одлика које су одговарале сујети владарских кућа и од њих биле одобрене. Европској аристократији је тешко могао да се прода рог за свећу. Са богатим грађанима је већ било много лакше. Они ће створити сопствене владаре модних трендова – ослобођене предузетнике, трговце и "самосталне" креаторе чије бујно стваралаштво се креће од озбиљних истраживања до уметности кича. То је исти онај процес у којем је јефтина памучна поткошуља уз мало штампане декорације и шљокица постала скуп одевни предмет трендовског дизајна.

Новонастали услови терају произвођаче да трагају за вечито новим, једноставнијим и јефтинијим решењима. У тој напорној трци за свежим идејама они ће се током целог осамнаестог века често обраћати кинеској традицији, техникама, намештају и декору. Почетком овог процеса традиционални кинески материјали и елементи декора Минг и Ћинг епохе коришћени су сасвим неселективно па су често давали гротескне резултате.

Многи читаоци средње генерације радо ће се сетити филма "Моје песме, моји снови" који је већим делом снимљен у салцбуршкој палати Леополдскрон. Зидови главног салона овог дворца покривени су "кинеским" тапетама а са плафона богате рококо штукатуре виси барокни лустер, раскошно позлаћен, са куглом у облику ананаса и великом порцеланском статуом кинеске богиње Гуан Јин. Упркос свему ту је успешно створен један потпуно нов, свеж и леп амбијент.

Мода кинеског порцелана натерала је прво Шпанце а потом и Италијане да отворе сопствене фабрике. Када је Карло VII основао мануфактуру Каподимонте, у Портичију је настао чувени "мали салон" (1759) чије зидове покрива више од три хиљаде порцеланских елемената и у којем је, поред све лепоте, тешко провести дуже од пола сата. Ко зна шта би се све десило са европским ентеријером да порцелан није био толико скуп. Много важнију улогу у његовом развоју одиграо је кинески намештај покривен дебелим слојем црног или црвеног лака.

Ова техника омогућила је новим европским креаторима да са мање занатског умећа израде намештај од мекшег и јефтинијег дрвета. Сада је било могуће лоше урађене спојеве само загитовати и обрусити. Уместо скупог дубореза прављени су украси од гипса и штука који су лепљени преко танке газе на подлогу од лака или прве политуре. Потом би се све лепо покрило густим слојем црног лака који се могао осликати и на којем се позлата убедљиво истицала. Овакав намештај је красио многе палате, грађанске салоне и будоаре најбољих хотела у доба Луја XV. Венеција је предњачила у смишљању нових трикова. Средином осамнаестог века на тржиште је пласирана техника позната као "сиромашни лак" (lacca povera). Уместо мукотрпног осликавања по намештају су лепљене слике штампане на посебно танком и издржљивом папиру. Премазан слојевима доброг лака овакав намештај је изгледао "као насликан" и дуго је творцима доносио знатан профит.

Тако је са развојем технолошких трикова у Венецији почела ера настајања модерног дизајна. Њу данас краси употреба материјала сачињених од дрвног отпада, пресвучених штампаним фолијама и папирни намештај за ограничену употребу. За све је "крив" увоз технике штампања и лакираног намештаја из Кине. У дебеле слојеве кинеског лака лако се утискивала декорација од метала, камена и седефа а резултат је био веома упечатљив. Као реакција на ригидност барока у Француској се већ током друге деценије осамнаестог века појављују егзотични ентеријери, екстеријери и посебно вештачке вртне пећине украшене каменчићима и седефастим шкољкама. По таквим украсима (rocaille) име је добио рококо стил.

Рококо није ни нарочито омиљен ни сасвим признат код великог броја историчара уметности. Французи га углавном своде под епоху Луја Петнаестог, у архитектури је присутан само код Немаца, у Италији га прихвата Венеција а енглески Чипендел у томе види тек некакву "измотацију" оних тамо на континенту. Одушевљење су накнадно показали само Американци. Па, ипак, рококо одлично илуструје пут којим смо стигли до савременог ентеријера. Зато ћемо о његовим одликама посебно писати у следећем броју.