Језичко шарлатанство

Реаговање на текст „О језику и политикантству”, „Политика”, 7. 2. 2022. године

Вратих се у Београд након неколико дана избивања из Србије, и дочека ме текст у „Политикиној” рубрици „Погледи” извесног Томе Тасовца,  којим се  он укључује у расправу о статусу тзв. хрватског, босанског, и црногорског и њиховог односа према српском језику. Сматрајући да „данас постоје српски, хрватски, бошњачки/босански и црногорски” и да „ниједан нема примат над другим” и да је ту „крај приче”,  Тома Тасовац напада Одбор за стандардизацију српског језика, а самим тим и унисоно мишљење свих србистичких катедри и академија у Србији, Републици Српској и Црној Гори што се не слажу с тим антинаучним несрбистичким  мишљењем (које је,  ето,  и његово и омбудсманово, чији поступак брани).

 При читању Тасовчевог текста, питао сам се ко је тај човек који негира десетинама монографија потврђене  ставове србистике од Вука до данашњег дана, који сматра „ординарном глупошћу” готово аксиоматски србистички став да се тзв. хрватски, бошњачки/ босански и црногорски  само варијанте „Вуковог и вуковског српског језика”, који у виду захтева саветује србисте да „прочисте Правопис”, да напусте, односно ревидирају  „превазиђену акценатску норму”, да се „тако грчевито” не боре против „закона о родној равноправности”, чиме би, каже, показали „да им је наука дража од политикантства”.

Будући да се Т. Тасовац стално  декларативно позива на „науку”, а да за ненаучност прозива мене и С. Танасића као представнике Одбора за стандардизацију српског језика, који треба да се „мало више и озбиљније баве својим послом”, једноставно сам морао проверити у библиографијама лингвистичких радова и на интернету научне србистичке (до)приносе  самога Т. Тасовца.

Претрага није уродила плодом, јер србистичка литература и интернет не бележе ни један једини  србистички рад Т. Тасовца. Недостатак научних података интернет, међутим, компензује  низом другим занимљивих података о Т. Тасовцу. Сазнајем да је Т. Тасовац као  директор Центра за дигиталне хуманистичке науке заслужан за дигитализацију Вуковог „Српског рјечника”.

И ту, пренеражен, застајем. Не могу да поверујем да човек коме је поверена дигитализација најзначајнијег Вуковог дела – о Вуку не зна ништа. Да изјављује да нема „Вуковог и вуковског српског језика” и да је Вук „само уочио да се штокавским наречјем говорило широм Балкана и да је оно зато било логична основа стварања заједничког књижевног језика пре два века”. Неколико пута сам се враћао на ову шарлатанску констатацију Тасовчеву, питајући се зар је могуће да неко о Вуку говори и још ради дигитализацију његовог најзначајнијег дела а да тако ниподаштава Вуков кодификацијски  и стандардизацијски  рад, којим је српски народни језик превео у књижевни или стандардни, а посебно да не зна да је Вук увек наглашавао да он прави „српски књижевни  језик само и искључиво за Србе”. О томе постоји бар двадесет монографија; могао је  Тасовац прочитати бар монографију Павла Ивића „Српски народ и његов језик”, без чијег познавања је срамота уопште и узети Вука у уста,   а могао је, ако је то превише, узети било који основношколски уџбеник српског  језика! Онда сигурно не би предлагао србистима да се угледају на Вука и да „стандард граде на основу стварног језичког стања” (јер је сам Вук сматрао да стварно стање не може бити увек стандард, па је тако  нестандардним сматрао  облике типа  „жетеоц” или „носиоц”, или после 1836.  све облике без Х, кога у „стварном стању” код  Срба уопште нема, и још многе друге.). Знао би да данас сви говоре „ми би радили” или „он ће да дође”, али да то никад не може нити ће бити стандард. Једноставно речено, свако ко хоће да говори о норми  мора знати бар елементарне нормативне критеријуме. А Т. Тасовац показује да су му то „шпанска села”.

Јер, није  логично да критикује правописну српску норму, а да сам не зна применити једно од најсуштаственијих интерпункцијских логичко-синтаксичких правила да  иза запете никад не може долазити  енклитика ( а Тасовац у свом тексту пише: „... чланови Одбора за стандардизацију српског језика, Милош Ковачевић и Срето Танасић, су оптуживали омбудсмана да...”). Није логично да неко ко се бави дигитализацијом српског културног наслеђа не зна да је српски језик „нематеријално културно наслеђе” које се као такво, како то професор права Б. Ракић  показује,  по међународним законима (чији је потписник и Република Србија)  не може нити сме политичким насиљем  урушавати.

 Једном речју, у тексту Т. Тасовца нема ама баш ниједне научно утемељене мисли. Кад би се Вук данас појавио, не верујем да о Тасовчевом тексту не би поновио оцену коју је дао Јовану Хаџићу:  да је у питању обични „фушер и шарлатан”. Сам Т. Тасовац то потврђује сваком својом реченицом.  Свакоме ко из лингвистике ишта зна то је бјелодано јасно. Код Срба је,  очито,  много  исплативије  бити лингвистички шарлатан него научно утемељен србиста.

Редовни професор Филолошког факултета у Београду