Руски император брани наслеђе америчке револуције

Одавно затегнута жица у односима Вашингтона и Москве поводом кризе у Украјини доведена је ових дана, после четири месеца, готово до пуцања. Док свет стрепи над могућношћу да дође до рата, подсетио бих на мало познату, или заборављену, а врло важну епизоду из односа двеју земаља, будући да је царска Русија у преломном историјском моменту спасла наслеђе америчке револуције.

Догодило се то у време суровог америчког грађанског рата, вођеног између 1861. и 1865, током којег су се сукобиле снаге владе Сједињених Америчких Држава, са севера, са сецесионистичким државама југа, удруженим у Конфедерацију Америчких Држава. У самој средишњици овог рата председник САД Абрахам Линколн и руски император Александар Други склопили су 1863. пакт на основу којег су снаге царске Русије стале у одбрану америчког Севера, а тиме и у одбрану америчке револуције.

Капитал држава Југа заснивао је своју егзистенцију и раст на ропском раду милиона црначког становништва и на извозу памука у Европу, па не чуди што су јужњаци у грађанском рату рачунали на помоћ с европске стране. Полагали су наде пре свега у Лондон и моћну империјалну флоту Уједињеног Краљевства.

Са своје стране Горди Албион је у том рату видео прилику да поврати контролу над ранијих 13 колонија у Северној Америци, које су 1776. донеле Декларацију о независности, а њихово отцепљење од британске круне било је увод у Америчку револуцију 1776–1783. године. Отпор Лондона таквом току догађаја довео је до Америчко-британског рата 1812–1815, када су британске трупе спалиле Вашингтон и готово до темеља уништиле Белу кућу, место столовања првог председника САД. Здање је реконструисано после пет година, а данашњи изглед Бела кућа је добила тек 1934, захваљујући тадашњем председнику САД Френклину Делану Рузвелту.

Седамдесет година раније Лондон је, заједно с Француском, планирао инвазију на амерички Север, како би моћна, здружена британско-француска флота бомбардовала Њујорк и Бостон, после чега би копнене снаге спалиле оно што преостане од ова два града, уз изгледну прилику да наставе поход ка Вашингтону и Белој кући.

У крвавом америчком грађанском рату, који је на обе стране однео неких 700.000 жртава, председник Линколн се, насупрот јужњака, ослонио на империјалну Русију, што је пореметило идеје и планове Лондона и потопило наде Југа.

У претећој ситуацији која угрожава наслеђе америчке револуције председник САД Линколн, одлично упућен у европске империјалне напетости и конфликтне интересе водећих сила, постигао је договор са адресом, која данас може деловати као невероватна – с руским империјалним двором.

У јеку исцрпљујућег грађанског рата једина од европских држава која је подржала циљеве Севера била је Русија, мада су Енглеска и Француска тражиле и од ње да се стави на страну Југа и конфедерације. Александар Други не само да је ту понуду одбио него је у септембру 1863, после неколико тешких пораза Севера, послао своју флоту у Америку, што ће бити непремостива баријера за бродовље Уједињеног Краљевства и Француске.

Прво је руска бродска ескадрила стигла у Њујорк, а после неког времена и у Сан Франциско, обујмивши кључне тачке истока и запада Северне Америке.

Линколн и други званичници из Вашингтона нису скривали своје одушевљење: „Хвала Богу на Русима.”

„Бог нека поживи руску империју која воли велику Унију! Снага њеном народу!”, писао је млади амерички студент и добровољац Оливер Вендел Холмс, касније чувени амерички правник.

Има историчара који тврде да је споразум Линколна и Александра Другог већ тада задао „смртоносан ударац” британској империји.

Уколико је то и претеран закључак, нема сумње да је руски цар увелико допринео спасавању наслеђа америчке револуције, што ће рећи да је 1863. отворио простор да Север 1865. однесе победу и да САД израсту у светску силу у деценијама које следе.

Посебну пажњу завређује чињеница да је руски император ову помоћ Линколну пружио само седам година после пораза Русије у Кримском рату (1853–1856), захваљујући томе што је Александар Други, после ступања на руски престо, предузео читав низ друштвених, политичких и војних реформи, које су за последицу имале, на првом месту, ослобађање кметова и њихово изједначавање са слободним грађанима 1861. и јачање војне силе.

Линколн је годину дана доцније, 1862, укинуо ропство, што је вероватно и био основ на темељу кога су вође две нације успоставиле не само сарадњу него и пријатељство, о чему сведочи преписка коју су водили, на једној страни „ослободилац”, Линколн, а на другој страни „еманципатор”, руски цар Александар.

Нема никакве сумње, потез руског императора био је у оно време мотивисан збивањима на сложеној европској и евроазијској мапи империјалних надметања, поготово после Кримског рата, који су изазвале европске силе, с циљем да остваре превласт на Црном мору и Дарданелима, на Балкану и на Блиском истоку. У Кримском рату је против Русије наступила војна алијанса Велике Британије, Француске, Отоманског царства и италијанске Краљевине Пијемонт.

После дуге опсаде у том рату је бомбардовањем и паљењем разорен до темеља Севастопољ, родни град руских царева Николаја Другог и његовог сина наследника Александра Другог. Десет година доцније на том попришту се нашао важан путник из Америке – Марк Твен.