Ruski imperator brani nasleđe američke revolucije

Odavno zategnuta žica u odnosima Vašingtona i Moskve povodom krize u Ukrajini dovedena je ovih dana, posle četiri meseca, gotovo do pucanja. Dok svet strepi nad mogućnošću da dođe do rata, podsetio bih na malo poznatu, ili zaboravljenu, a vrlo važnu epizodu iz odnosa dveju zemalja, budući da je carska Rusija u prelomnom istorijskom momentu spasla nasleđe američke revolucije.

Dogodilo se to u vreme surovog američkog građanskog rata, vođenog između 1861. i 1865, tokom kojeg su se sukobile snage vlade Sjedinjenih Američkih Država, sa severa, sa secesionističkim državama juga, udruženim u Konfederaciju Američkih Država. U samoj središnjici ovog rata predsednik SAD Abraham Linkoln i ruski imperator Aleksandar Drugi sklopili su 1863. pakt na osnovu kojeg su snage carske Rusije stale u odbranu američkog Severa, a time i u odbranu američke revolucije.

Kapital država Juga zasnivao je svoju egzistenciju i rast na ropskom radu miliona crnačkog stanovništva i na izvozu pamuka u Evropu, pa ne čudi što su južnjaci u građanskom ratu računali na pomoć s evropske strane. Polagali su nade pre svega u London i moćnu imperijalnu flotu Ujedinjenog Kraljevstva.

Sa svoje strane Gordi Albion je u tom ratu video priliku da povrati kontrolu nad ranijih 13 kolonija u Severnoj Americi, koje su 1776. donele Deklaraciju o nezavisnosti, a njihovo otcepljenje od britanske krune bilo je uvod u Američku revoluciju 1776–1783. godine. Otpor Londona takvom toku događaja doveo je do Američko-britanskog rata 1812–1815, kada su britanske trupe spalile Vašington i gotovo do temelja uništile Belu kuću, mesto stolovanja prvog predsednika SAD. Zdanje je rekonstruisano posle pet godina, a današnji izgled Bela kuća je dobila tek 1934, zahvaljujući tadašnjem predsedniku SAD Frenklinu Delanu Ruzveltu.

Sedamdeset godina ranije London je, zajedno s Francuskom, planirao invaziju na američki Sever, kako bi moćna, združena britansko-francuska flota bombardovala Njujork i Boston, posle čega bi kopnene snage spalile ono što preostane od ova dva grada, uz izglednu priliku da nastave pohod ka Vašingtonu i Beloj kući.

U krvavom američkom građanskom ratu, koji je na obe strane odneo nekih 700.000 žrtava, predsednik Linkoln se, nasuprot južnjaka, oslonio na imperijalnu Rusiju, što je poremetilo ideje i planove Londona i potopilo nade Juga.

U pretećoj situaciji koja ugrožava nasleđe američke revolucije predsednik SAD Linkoln, odlično upućen u evropske imperijalne napetosti i konfliktne interese vodećih sila, postigao je dogovor sa adresom, koja danas može delovati kao neverovatna – s ruskim imperijalnim dvorom.

U jeku iscrpljujućeg građanskog rata jedina od evropskih država koja je podržala ciljeve Severa bila je Rusija, mada su Engleska i Francuska tražile i od nje da se stavi na stranu Juga i konfederacije. Aleksandar Drugi ne samo da je tu ponudu odbio nego je u septembru 1863, posle nekoliko teških poraza Severa, poslao svoju flotu u Ameriku, što će biti nepremostiva barijera za brodovlje Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske.

Prvo je ruska brodska eskadrila stigla u Njujork, a posle nekog vremena i u San Francisko, obujmivši ključne tačke istoka i zapada Severne Amerike.

Linkoln i drugi zvaničnici iz Vašingtona nisu skrivali svoje oduševljenje: „Hvala Bogu na Rusima.”

„Bog neka poživi rusku imperiju koja voli veliku Uniju! Snaga njenom narodu!”, pisao je mladi američki student i dobrovoljac Oliver Vendel Holms, kasnije čuveni američki pravnik.

Ima istoričara koji tvrde da je sporazum Linkolna i Aleksandra Drugog već tada zadao „smrtonosan udarac” britanskoj imperiji.

Ukoliko je to i preteran zaključak, nema sumnje da je ruski car uveliko doprineo spasavanju nasleđa američke revolucije, što će reći da je 1863. otvorio prostor da Sever 1865. odnese pobedu i da SAD izrastu u svetsku silu u decenijama koje slede.

Posebnu pažnju zavređuje činjenica da je ruski imperator ovu pomoć Linkolnu pružio samo sedam godina posle poraza Rusije u Krimskom ratu (1853–1856), zahvaljujući tome što je Aleksandar Drugi, posle stupanja na ruski presto, preduzeo čitav niz društvenih, političkih i vojnih reformi, koje su za posledicu imale, na prvom mestu, oslobađanje kmetova i njihovo izjednačavanje sa slobodnim građanima 1861. i jačanje vojne sile.

Linkoln je godinu dana docnije, 1862, ukinuo ropstvo, što je verovatno i bio osnov na temelju koga su vođe dve nacije uspostavile ne samo saradnju nego i prijateljstvo, o čemu svedoči prepiska koju su vodili, na jednoj strani „oslobodilac”, Linkoln, a na drugoj strani „emancipator”, ruski car Aleksandar.

Nema nikakve sumnje, potez ruskog imperatora bio je u ono vreme motivisan zbivanjima na složenoj evropskoj i evroazijskoj mapi imperijalnih nadmetanja, pogotovo posle Krimskog rata, koji su izazvale evropske sile, s ciljem da ostvare prevlast na Crnom moru i Dardanelima, na Balkanu i na Bliskom istoku. U Krimskom ratu je protiv Rusije nastupila vojna alijansa Velike Britanije, Francuske, Otomanskog carstva i italijanske Kraljevine Pijemont.

Posle duge opsade u tom ratu je bombardovanjem i paljenjem razoren do temelja Sevastopolj, rodni grad ruskih careva Nikolaja Drugog i njegovog sina naslednika Aleksandra Drugog. Deset godina docnije na tom poprištu se našao važan putnik iz Amerike – Mark Tven.