Ода Марка Твена руском императору

Две године после завршетка грађанског рата у Америци, 1867, група богатих и угледних америчких личности упутила се бродом „Квекер сити” на спектакуларно путовање у Европу и на Блиски исток. Могло би се рећи да је то путовање Средоземљем, Црним морем и Светом земљом било и путешествије којим Америка додатно потврђује своје раније победе над Великом Британијом, али и своју приврженост пријатељству с царском Русијом. Поменути брод је, наиме, допловио и до руског полуострва Крим, укотвио се у Одеси.

Један од путника на овом броду био је дописник два америчка листа, прилично утицајна у оно време. Звао се Самјуел Лангхорн Клеменс, који је неколико година раније почео своје новинске текстове да потписује као – Марк Твен.

Када се у августу 1867. поменута туристичка група из Америке искрцала на обале Крима, врло брзо се уверила у последице ранијег Кримског рата, поготово у тотално разарање Севастопоља. Због неке врсте култа који је у оно време у америчкој јавности пратио однос Абрахама Линколна и императора Александра Другог, због чега су посетиоци из далеког света и стигли на Крим, руски цар је за ову групу организовао пријем на свом имању у Ливадији, у Јалти, где се тада налазио на одмору.

У име Американаца, удостојених добродошлицом коју им је приредио сâм цар, Марк Твен је 26. августа написао и у руској штампи објавио „адресу”, одушевљену поруку руском императору.

„Једна од најсветлијих страница коју је исписала светска историја била је исписана руком Вашег императорског величанства”, због чега „Американци имају посебну привилегију да изразе почаст цару који је починио тако велико дело” и „ослободио окова двадесет милиона људи”. Захваљујући томе, написао је Марк Твен, „сада представљамо нацију, стварно слободну, каква је она раније била само по имену”.

Твен је, разуме се, мислио на догађаје из 1863. када је руски цар Александар Други послао бродовље своје флоте у Њујорк и Сан Франциско, да и они бранe идеје и победу Абрахама Линколна у грађанском рату у Америци. Твенова порука има утолико већу тежину што је у време тог рата, као човек са Мисисипија, у неком тренутку добровољац, припадник коњичке јединице, истина не задуго, био на страни доцније пораженог конфедералног Југа мада је и тада био радикални противник ропства и расизма.

Марк Твен је две године доцније, 1869, објавио књигу „Наивчине на путовању”, описујући путешествије по Средоземљу, излет до Париза, пловидбу Црним морем, одлазак у Одесу, на Крим и у Јалту, потом у Палестину, у Јерусалим. Пажљиви истраживачи живота и дела великог писца тврде да је баш овај путопис био у Америци најпродаванија Твенова књига, да је његово име тада узнето на сам врх пирамиде америчке, онда и светске књижевности.

У овом путопису Марк Твен је оставио и траг о сусрету с руским царем, изванредан, сажети опис императора, који Твен није могао а да не закључи својом прослављеном духовитошћу: „Да сам могао, украо бих његов капут”, као сувенир, разуме се.

Уверен сам да је Твеново изоштрено око, када је на путовању упознао народе европског Средоземља и Европљане, међу њима и Словене, па и њихову царску узданицу, њихову психологију и начин мишљења, увелико утицало на то да се касније истински зближи с Николом Теслом, да несумњиво постане његов велики пријатељ и поборник. Твен је био опчињен Теслиним експериментима, али још пре Теслиним идејама и визијом светских послова који се заснивају на миру, на овладавању тајнама природе, које у хармонији с човеком доносе бољитак „свеукупном човечанству”, како је говорио и писао Тесла, а Твен био приврженик тих идеја.

Представници словенских народа су се у то доба већ у десетинама, можда и стотинама хиљада припадника, доселиле у „обећану земљу”, с оне стране Атлантика. Вероватно је и то допринело не само да траје него и да се оснажи онај ранији углед царске Русије у САД, несумњиво неприкосновен, што је потврђено и у време када су се сталне ратне претње поново, згуснуто, надвијале над Европом, Блиским и Далеким истоком.

У крајње конфликтним околностима руски цар Николај Други је 1898. објавио „Манифест мира”, пославши га на адресе свих европских државника. Заложио се за предузимање одређених договорених корака, у циљу стабилизације међународних прилика, предложио је потписивање међународног споразума који би чувао основе крхког међународног мира, ограничио употребу одређених врста оружја и ограничио наоружање.

Иницијатива руског цара је наишла на повољан одјек, тако да је у Хагу следеће 1899. године одржана Прва хашка мировна конференција, на којој су постављени темељи модерног ратног и хуманитарног међународног права.

На овој конференцији су усвојене четири конвенције, од којих је прва дефинисала начела мирног решавања међународних спорова, док је четвртом конвенцијом забрањено коришћење балона за испаљивања убојних средстава.

Пакет хашких докумената из оног времена има и три декларације, којима је забрањена употреба метака са загушљивим или отровним плиновима, употреба метака који се распрскавају у људском телу, познатих под називом дум-дум меци, прецизирана је у једној декларацији и забрана испаљивања пројектила и експлозива из балона.

Пре одржавања конференције у Хагу 1899. у америчкој штампи је одушевљеним коментарима праћена иницијатива руског императора Николаја Другог. Његова акција у прилог решавања спорова мирним путем и одржања не само европског него и светског мира оцењивана је као „величанствен, племенит циљ”, који је цар изнео у свом узбудљивом манифесту мира.

Иза тих похвала су стајали ваљани разлози – у Америци су још увек била релативно свежа сећања на улогу царске Русије у грађанском рату у САД и њеном доприносу победи Севера.

Ова нит пријатељства САД и Русије није прекинута, она је на врло интересантан начин, уз разумљиве осцилације, настављена и потом, у 20. веку, како у царској тако и доцније у револуционарној, бољшевичкој Русији, после 1917, све до почетка „хладног рата”, што је посебна, једнако интригантна тема.