Рат информацијама и дезинформацијама

Са интензивирањем сукоба у Украјини информационо ратовање поново је дошло у центар пажње светске јавности. Паралелно с класичним арсеналом политичких и војних средстава, у Украјини и око ње се воде и борбе у сајбер-простору. Упркос честој употреби овог израза, ипак, чини се да често није довољно јасно шта он означава и какве су могућности и последице овог, релативно новог, облика ратних дејстава.

Концепт информационог ратовања почео је да заокупља пажњу прво истраживача, а затим и шире јавности, још средином деведесетих година прошлог века, управо у тренутку када је и сам интернет изашао из дотадашњег забрана војних и научних установа и убрзано почео да заузима све аспекте свакодневног живота. Иако се овај израз често користи у јавном говору, пре свега у медијима, његово значење ни после две деценије није до краја прецизирано у науци. Могло би се, међутим, констатовати да израз „информационо ратовање” у суштини обухвата два типа активности. Прва од њих је пропагандна делатност која се спроводи преко интернета, данас пре свега путем друштвених мрежа, које су постале најпрепознатљивије обележје „веба 2.0”. Други аспект информационог ратовања јесте употреба информационих технологија као оружја, односно средстава помоћу којих се изводе напади на различите војне или цивилне мете мада су у центру пажње најчешће критичне националне инфраструктуре – електродистрибутивна мрежа, банкарски систем, системи за дистрибуцију нафте и гаса и слично.

Ширење дезинформација, или, како је данас уобичајено рећи, лажних вести, у сврхе преобраћања јавног мњења, ширења дефетизма или изазивања подела у друштву једно је од средстава политичке борбе која нису нова, али су их могућности које пружа интернет учиниле неупоредиво јефтинијим и ефикаснијим него икада пре. Русија је и раније, рецимо за време председничких избора у Сједињеним Америчким Државама, оптуживана за коришћење оваквих метода. Са ескалацијом украјинске кризе, овакве активности су интензивиране, коришћењем свих доступних канала – националних медија, али и друштвених мрежа. Доста пажње је привукао твитер налог амбасаде САД у Кијеву, који се у последње време систематски користи да представи амерички поглед на кризу на начин пријемчив корисницима ове платформе.

Нешто другачије ствари стоје са сајбер-нападима. Овде је реч о потенцијалној употреби информационих технологија да би се нанела штета непријатељским рачунарским системима, који често контролишу виталне секторе енергетике, банкарства, водопривреде, здравства и слично. Иако је ова врста напада већ дуго део свакодневице, највећи део њих је вођен криминалним, а не политичким мотивима. Начелно, релативно ниски трошкови омогућавају различитима актерима да се користе оваквим начинима политичке борбе. До сада су се издвојиле најмање три потенцијалне групе починилаца – хактивисти, који покушавају на овај начин да скрену пажњу на друштвена и политичка питања која сматрају битним; патриотски хакери, што означава појединце и групе који наступају без директних инструкција и подршке од стране државе, али изводе акције за које сматрају да су у државном или националном интересу; и, коначно, делови државног апарата силе.

Ипак, реч рат и у колоквијалној и у научној употреби подразумева пре свега сукоб између држава. То нас доводи до једног од најзначајнијих проблема када су у питању напади изведени уз помоћ информационих технологија – проблема атрибуције, односно откривања починилаца. Наиме, веома је тешко, нарочито у реалном времену, утврдити без сваке сумње ко стоји иза конкретног напада. До сада се за само два напада основано претпоставља, мада није дефинитивно доказано, да иза њих стоје државе. Реч је о пласирању вируса „стакснет” у иранским нуклеарним постројењима 2010. године, иза кога су по свему судећи стајали Израел и Сједињене Америчке Државе, и о нападима на украјинску електродистрибутивну мрежу из 2015. године, изведеним највероватније од стране Русије. За све остале нападе, укључујући вероватно и онај најдраматичнији – на Естонију 2007. године, за који је такође оптужена Русија – не постоји довољно доказа да су дело државних агенција или бар изведени уз њихову сагласност. И када је реч о једном од најскоријих сајбер-напада на украјински банкарски сектор, који се догодио 15. и 16. фебруара, британски Национални центар за сајбер-безбедност проценио је да је „готово извесно” да је реч о акцији руске Главне обавештајне управе (ГРУ). Упркос томе што је тешко доказати улогу конкретних држава у сајбер-нападима, чињеница је да велики број земаља већ има и посебне организационе јединице у оквиру војних и обавештајних снага, специјализоване за ову врсту напада, и капацитете како за дефанзивно тако и за офанзивно деловање.

За сада су сајбер-напади у склопу тренутне кризе у Украјини изазвали доста пажње, али не много стварне штете. Ипак, аналитичари указују да би се, чак и ако руски сајбер-напади буду ограничени искључиво на Украјину, последице могле осетити на Западу, имајући у виду да је украјински информатички сектор веома јак и да га ангажују многе западне компаније. С друге стране, амерички и британски званичници подсећају да и њихове снаге располажу могућностима како да одбране сајбер-простор Украјине тако и да офанзивно делују према Русији и њеним савезницима уколико се за тим укаже потреба. Без сумње, овај сукоб ће, у најмању руку, представљати показну вежбу за оно што нас чека у будућности информационог ратовања.

Ванредни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду