Rat informacijama i dezinformacijama

Sa intenziviranjem sukoba u Ukrajini informaciono ratovanje ponovo je došlo u centar pažnje svetske javnosti. Paralelno s klasičnim arsenalom političkih i vojnih sredstava, u Ukrajini i oko nje se vode i borbe u sajber-prostoru. Uprkos čestoj upotrebi ovog izraza, ipak, čini se da često nije dovoljno jasno šta on označava i kakve su mogućnosti i posledice ovog, relativno novog, oblika ratnih dejstava.

Koncept informacionog ratovanja počeo je da zaokuplja pažnju prvo istraživača, a zatim i šire javnosti, još sredinom devedesetih godina prošlog veka, upravo u trenutku kada je i sam internet izašao iz dotadašnjeg zabrana vojnih i naučnih ustanova i ubrzano počeo da zauzima sve aspekte svakodnevnog života. Iako se ovaj izraz često koristi u javnom govoru, pre svega u medijima, njegovo značenje ni posle dve decenije nije do kraja precizirano u nauci. Moglo bi se, međutim, konstatovati da izraz „informaciono ratovanje” u suštini obuhvata dva tipa aktivnosti. Prva od njih je propagandna delatnost koja se sprovodi preko interneta, danas pre svega putem društvenih mreža, koje su postale najprepoznatljivije obeležje „veba 2.0”. Drugi aspekt informacionog ratovanja jeste upotreba informacionih tehnologija kao oružja, odnosno sredstava pomoću kojih se izvode napadi na različite vojne ili civilne mete mada su u centru pažnje najčešće kritične nacionalne infrastrukture – elektrodistributivna mreža, bankarski sistem, sistemi za distribuciju nafte i gasa i slično.

Širenje dezinformacija, ili, kako je danas uobičajeno reći, lažnih vesti, u svrhe preobraćanja javnog mnjenja, širenja defetizma ili izazivanja podela u društvu jedno je od sredstava političke borbe koja nisu nova, ali su ih mogućnosti koje pruža internet učinile neuporedivo jeftinijim i efikasnijim nego ikada pre. Rusija je i ranije, recimo za vreme predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama, optuživana za korišćenje ovakvih metoda. Sa eskalacijom ukrajinske krize, ovakve aktivnosti su intenzivirane, korišćenjem svih dostupnih kanala – nacionalnih medija, ali i društvenih mreža. Dosta pažnje je privukao tviter nalog ambasade SAD u Kijevu, koji se u poslednje vreme sistematski koristi da predstavi američki pogled na krizu na način prijemčiv korisnicima ove platforme.

Nešto drugačije stvari stoje sa sajber-napadima. Ovde je reč o potencijalnoj upotrebi informacionih tehnologija da bi se nanela šteta neprijateljskim računarskim sistemima, koji često kontrolišu vitalne sektore energetike, bankarstva, vodoprivrede, zdravstva i slično. Iako je ova vrsta napada već dugo deo svakodnevice, najveći deo njih je vođen kriminalnim, a ne političkim motivima. Načelno, relativno niski troškovi omogućavaju različitima akterima da se koriste ovakvim načinima političke borbe. Do sada su se izdvojile najmanje tri potencijalne grupe počinilaca – haktivisti, koji pokušavaju na ovaj način da skrenu pažnju na društvena i politička pitanja koja smatraju bitnim; patriotski hakeri, što označava pojedince i grupe koji nastupaju bez direktnih instrukcija i podrške od strane države, ali izvode akcije za koje smatraju da su u državnom ili nacionalnom interesu; i, konačno, delovi državnog aparata sile.

Ipak, reč rat i u kolokvijalnoj i u naučnoj upotrebi podrazumeva pre svega sukob između država. To nas dovodi do jednog od najznačajnijih problema kada su u pitanju napadi izvedeni uz pomoć informacionih tehnologija – problema atribucije, odnosno otkrivanja počinilaca. Naime, veoma je teško, naročito u realnom vremenu, utvrditi bez svake sumnje ko stoji iza konkretnog napada. Do sada se za samo dva napada osnovano pretpostavlja, mada nije definitivno dokazano, da iza njih stoje države. Reč je o plasiranju virusa „staksnet” u iranskim nuklearnim postrojenjima 2010. godine, iza koga su po svemu sudeći stajali Izrael i Sjedinjene Američke Države, i o napadima na ukrajinsku elektrodistributivnu mrežu iz 2015. godine, izvedenim najverovatnije od strane Rusije. Za sve ostale napade, uključujući verovatno i onaj najdramatičniji – na Estoniju 2007. godine, za koji je takođe optužena Rusija – ne postoji dovoljno dokaza da su delo državnih agencija ili bar izvedeni uz njihovu saglasnost. I kada je reč o jednom od najskorijih sajber-napada na ukrajinski bankarski sektor, koji se dogodio 15. i 16. februara, britanski Nacionalni centar za sajber-bezbednost procenio je da je „gotovo izvesno” da je reč o akciji ruske Glavne obaveštajne uprave (GRU). Uprkos tome što je teško dokazati ulogu konkretnih država u sajber-napadima, činjenica je da veliki broj zemalja već ima i posebne organizacione jedinice u okviru vojnih i obaveštajnih snaga, specijalizovane za ovu vrstu napada, i kapacitete kako za defanzivno tako i za ofanzivno delovanje.

Za sada su sajber-napadi u sklopu trenutne krize u Ukrajini izazvali dosta pažnje, ali ne mnogo stvarne štete. Ipak, analitičari ukazuju da bi se, čak i ako ruski sajber-napadi budu ograničeni isključivo na Ukrajinu, posledice mogle osetiti na Zapadu, imajući u vidu da je ukrajinski informatički sektor veoma jak i da ga angažuju mnoge zapadne kompanije. S druge strane, američki i britanski zvaničnici podsećaju da i njihove snage raspolažu mogućnostima kako da odbrane sajber-prostor Ukrajine tako i da ofanzivno deluju prema Rusiji i njenim saveznicima ukoliko se za tim ukaže potreba. Bez sumnje, ovaj sukob će, u najmanju ruku, predstavljati pokaznu vežbu za ono što nas čeka u budućnosti informacionog ratovanja.

Vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu