Троловање и ботовање у вртлогу информација

Још пре него што је у Украјини зазвечало оружје, увертира за овај сукоб вођена је и на интернету. Друштвене мреже и даље врве од информација и много више –дезинформација. Осим тога, и владе појединих држава су радије преко „Фејсбука” и „Твитера” позивале своје грађане на евакуацију него посредством званичних саопштења.

Сви ови аспекти употребе друштвених мрежа у информационом рату заправо су својеврсни дигитални наставак некадашњих „медијских ратова”. Према мишљењу проф. др Далибора Петровића, социолога, то је последица све веће државне контроле над интернетом.

„Често се дешава да онај ко добије информациони рат буде победник и у оружаном сукобу на терену. Ипак, за разлику од деведесетих година, када су традиционални медији креирали доминантну слику у јавном мњењу, сада имамо илузију да као појединци можемо посредством интернета да утичемо на промену одређене медијске слике”, наводи Петровић.

Петровић додаје да је то илузија која је могла да важи у првој и другој деценији овог века, док државе нису успоставиле јаку контролу над информацијама на интернету. „Зато данас на друштвеним мрежама имамо какофонију звукова и различитих гласова у којима се заправо глас појединца губи и нестаје. Чак и за оне малобројне инфлуенсере све смо мање сигурни да су аутентични и да можда не раде за нечије интересе”, истиче Петровић. Стога, носиоци информационе борбе на друштвеним мрежама више нису грађани, већ „стари” извори моћи – државе и њихове испоставе.

„У таквим околностима информације које нису проверене и не знамо ни ко стоји иза њих лакше дођу у јавни простор преко друштвених мрежа и њихова примарна улога је да буду пробни балони који опипавају пулс јавног мњења. Такође, у такозваним умреженим аутократијама – режимима на граници ’слободних’ и ’демократских’ – државе често не теже да пласирају одређену вест на друштвеним мрежама, већ да дезинформацијама изазову конфузију и загађење јавног простора, с циљем да се ’слуђени’ грађани окрену традиционалним медијима, које је много лакше контролисати”, наводи Петровић.

У прилог томе он наводи да се информациони рат у предвечерје сукоба у Украјини у великој мери одигравао и у „мејнстрим” гласилима. „Сваки дан смо слушали најаве да ће се рат десити данас, сутра, у толико и толико сати, и то нису биле вести из непроверених извора по друштвеним мрежама. За мене је то сигнал да се контрола полако враћа у руке традиционалних медија. То је последица пандемије, у којој је велики део грађана поново стекао поверење у та гласила јер су уморни и слуђени од непоузданих вести на друштвеним мрежама – у случају пандемије медицинских, а у случају наше теме, спољнополитичких”, истиче Петровић.

Он додаје да годишњи извештаји Оксфордовог института за истраживање интернета идентификују све више држава које се служе различитим стратегијама онлајн дезинформисања за унутрашње и спољне потребе. То обухвата и десетине хиљада тролова и ботова на друштвеним мрежама. „У тим извештајима по правилу су помињане Кина, Русија, али и Украјина, у којој је врло рано лоцирано 20.000 ботова који за рачун државе воде сајбер-ратове.

Када је реч о Русији, класичан пример је Институт за истраживање интернета из Санкт Петербурга, који окупља тролове и ботове. При томе, под изразом бот у Србији обично мислимо на живу особу која ради за наручиоца кампање дезинформисања на интернету, док се на Западу тај термин односи на компјутерске софтвере који аутоматизовано производе лажне налоге, а тролови су заправо живи људи који раде тај посао”, објашњава Петровић.

Пaтрушев не долази у Београд авионом српског председника

О размерама онлајн дезинформација сведоче и поједине лажне вести пласиране у јеку руско-украјинског сукоба, које се тичу и нашег поднебља. Тако су на друштвеним мрежама дељене фотографије наводног руског гранатирања украјинских градова, али се испоставило да су то снимци из СРЈ, начињени за време НАТО агресије 1999. године. Такође, ових дана је на „Твитеру” лансирана и фотографија Авалског торња, осветљеног бојама заставе Руске Федерације. Иако је тиме требало да се сугерише како се Србија тобоже „определила” у актуелном сукобу, открило се да је реч о призору из 2019. године. Тада је ово здање било осветљено руском тробојком, као знак поздрава Владимиру Путину, који је тада долазио у посету нашој земљи. Још један пример дезинформације је објава сарајевског новинара Мирнеса Ковача, који је пре два дана обелоданио да ће руски званичник Николај Пaтрушев доћи у Србију. Након демантија из Београда и сам Ковач је признао да је то била „непотврђена информација”.

Напади у ројевима

У информационом рату на друштвеним мрежама истичу се две стратегије: стварање лажних „клон” страница и напади „у ројевима”. „На пример, ако постоји страна на ’Фејсбуку’ о неком протесту против власти, државне агенције онда направе веома сличну страницу која се сасвим мало разликује од оригинала, али је спонзоришу како би била видљивија на мрежама. Тако доводе кориснике у заблуду. Те клон странице врло перфидно и фино шире, на пример, одређени дефетизам, па онда преко њих добијате наратив да протест запада у кризу, да неко хоће да завади организаторе и учеснике. И онда људи осећају једну врсту слуђености. Што се тиче напада у ројевима, ту се идентификују појединци који би могли постати утицајни, а независни су и њихове објаве имају одређену врсту утицаја. Онда чете тролова организовано, различитим дезинформацијама нападају и дискредитују ту особу и тиме одбијају нове пратиоце”, истиче. др Петровић. Коментаришући то што, с друге стране, поједине државе користе друштвене мреже као званични канал информисања својих грађана, он каже да се то може приписати својеврсним дигиталним традицијама појединих поднебља. „Као што се код нас ређе користи ’Воцап’, а чешће ’Вајбер’, у другим земљама је обрнута ситуација. Тако је и са употребом социјалних медија. ’Твитер’ се, на пример, код нас перципира као средство за комуникацију оних који су политички загрижени и има пет до десет пута мање корисника него ’Фејсбук’. С друге стране, у САД и другим традиционалним либералним демократијама ’Твитер’ игра већу улогу. Западним политичарима и тамошњим званичним институцијама веома је стало да имају налог на тој друштвеној мрежи и за њих је то врло легитиман канал информисања”, каже Петровић