Погибија дединог јавора

Највише боли када те заболи у завичају. Кад се тамо где си се родио увериш да су све човечности које су људе чинили часним, поштеним и племенитим – избледеле и постале прошлост. Кад схватиш да је време доброте далеко иза нас. Кад се увериш да је све оно што је у доба када смо са разбијеним коленима јурили за крпењачама било незамисливо – данас бахато нормално и осионо уобичајено. Неколико данa после Сретења, у ненаданом веснику пролећа кад нас је сунце погледало а путеви се оцедили – затекао сам се у завичају. Као и много пута до тада, магичне и бајковите слике одрастања и ране младости вукле су ме да  раздробљеним пољским путевима кренем у брда – тамо где су некада биле колибе Бајића у којима се ноћевало од Ђурђевог до Митровог дана. У чијим торовима и надстрешницама су боравиле овце, козе и краве које су као на омотима швајцарских чоколада, на зеленим ливадама од јутра до сутра биле на испаши. Тамо, где сам  провео најлепше дана свог детињства, где су се ресали кукурузи и на сунцу се као валу бајковито преливали пшеница, јечам и раж. Међу густим чокотима винограда одакле сам небројано пута истеривао јаребице, па их док не постану тачке, уз лепет крила дуго гледао на небу – како брзе као метак нестају иза врхова  забрана и крајолика церове шуме.

Трактор мог оца штекће у равномерном ходу – друга спороходна. Као океанска корњача на каменитој плажи тетура се по џомбама, због чега неколико пута ударам главом о металну шасију кабине. На путу који је обрастао трњем са тунелима од оструге налик на пасареле, на утринама и запуштеним ливадама на којима је избио глог и шипурак  – нигде никога. Као и пре шест месеци, пре годину или две… На пољима, на некадашњим њивама и ливадама –  само застрашујући мир и самоћа која леди крв у жилама. Да ли је то та плодна и родна Србија којој толико певамо? Не тако давно, овде је кључало и од народа и од живота. Где оде сав онај свет? Куд се деде и нестаде? Као да је пропао у кртичњаке земље која га је у глади и сиромаштву, у ратовима и недаћама, у скромности и оскудици –деценијама и вековима хранила и држала у животу…

Нит се шта види, нити чује… Кад немаш са ким реч да прозбориш – онда причаш сам са собом. Док ми хладан ветар хлади образе и док се приближавам одредишту – сам себе питам, где сам то пошао? Шта је разлог због којег сам хтео да поново видим и осетим сву ову пустош? Пре два лета, недалеко одавде на потезу Дубоки поток, зли људи су одсекли времешни храст који је у тапијама које сам наследио од свог оца, а он од свог – био моје највеће знамење…Поново у бризи и страху, пошао сам у сусрет сећањима и свом бившем животу. Хоћу ли овога пута затећи и видети то што ме попут пупчане врпце још једино спаја  са временом безбрижности и нормалности? Нажалост – мрка капа…

Чим сам  стигао до записа на којем је пре мог рођења на нашој парцели мој деда засадио дрво јавора, у чијем густишу сам како је растао, после изненадних летњих олуја проналазио гнезда у која сам враћао покисле младе орлиће – казало ми се да је мој страх био оправдан!?  Прилазећи утрином од некадашњег пута, неколико пута сам трљао очи и питао се – да ли је могуће? Језа ми се спуштала низ кичму кад сам на прегибалу огромног пространства у којем се лево види Гледић, па у кружном видокругу Гоч, Жељин и Копаоник, Јастребац све до Јухора и до врата Левча и  Шумадије која отварају пут ка Београду – на месту где је више од седам деценија растао и пркосио горостасни јавор мога деде – сада је само велики пањ, са много пиљевине и разбацаног грања около. Само шок… Бес и немоћ…

Уместо епилога: шуме спречавају и смањују све врсте ерозије земље, изворишта су чисте воде, утичу на плодност земљишта, на климатске промене и еколошку равнотежу. Пресудне су за очување биљног и животињског света, представљају озбиљан извор прихода и предуслов опстанка људи, пре свега у руралним, брдско-планинским подручјима. Паметне државе и народи чувају своје шуме.

Словенија на пример, има 70 одсто шума на својој територији, док Србија једва да има 30 одсто. Последњих година и тај релативно мали проценат се рапидно смањује. Нелегална сеча и крађа шумског блага је убедљиво најраспрострањеније  кривично дело против животне средине у Србији. Изузетака нема – краду сви… Од Војводине, Срема, Мачве, Источне Србије, Шумадије, Санџака, Рађевине, Поморавља – а према црној статистици највише се краде на југу Србије. За многе мужеве који су морали да са својим породицама напусте Косово и Метохију – сеча и крађа шума је једини извор прихода. На десетине хиљада веома благих и млохавих пресуда је видело светлост дана, најчешће су условне, а некада у финансијском исходишту и смешно мале. На цени од 50 до 60 евра по кубном метру огревног дрвета, специјализоване банде које без скривања по шумама диљем Србије харају и секу државну и приватну шуму – правдају своја недела социјалним статусом и потребом преживљавања својих породица. А заправо се ради о крађи и уносном бизнису…

Много злоупотреба, много бахатости, анархије, безнађа – и бола, који осетим увек кад се сетим јавора мога деде. Какав и колики би био да је растао пред очима мојих унука…?

Глумац, сценариста и редитељ