Владимир Путин – ујединитељ

Јединство којим је Запад одговорио на инвазију Украјине запањио је и сам Запад, понајвише ЕвропљанеЈош од 2000. године Европска унија има мото „Уједињени у различитости”, то је добар слоган за унију, макар онакву какву би је желели њени чланови. Али славни дани европског јединства одавно су прошли. Кризе је већ годинама потресају до те мере да се и у њеним најстаријим и најутицајнијим чланицама отворено поставља питање – да ли ЕУ уопште има будућност?

ЕУ одавно није савез који може ефикасно да решава проблеме, чак ни у својим редовима, а још мање изван својих граница. Балкан је веома добар пример. Препуштен европској „мекој руци” после грађанских ратова деведесетих година, регион је и четврт века касније далеко од чланства у унији. „Запоставили смо Балкан”, била је искрена Федерика Могерини, некадашња шефица европске дипломатије у једном од својих опроштајних говора са високе функције.

Европско нејединство било је ракетно гориво за раст утицаја Русије. Није само нејаки Балкан био терен за надметање, то су биле скоро све чланице уније, па и оне са најстаријом и најстабилнијом демократијом. Европљани су са стрепњом очекивали исход председничких избора у Француској 2017. јер су руске деструктивне сајбер-операције пре тога већ побрале велики успех на председничким изборима у Америци, а једним делом и на британском референдуму о останку или изласку из уније. Победа Макрона била је олакшање за заговорнике европског јединства, а потом и победа проевропске коалиције у Холандији, и на крају нови мандат за Ангелу Меркел у јесен исте године.

Ипак, ЕУ је остала несложна, рањива и неспособна да једним гласом решава проблеме изван својих граница, а по томе је некада била шампион света. Заоштравање односа са Русијом, поводом Украјине, а истовремено хлађење односа са Америком за време Трампа, учинило је да ЕУ буде „избушена” токсичним руским утицајем, који је озбиљно запретио њеном опстанку. Зависност од руског гаса, скопчана са високом корупцијом, учинила је да неке важне полуге европског јединства буду у руским рукама.

Часопис „Foreign Policy” је половином фебруара подсетио на плејаду највиших европских званичника, који су по окончању мандата преузели највиша места у руским мегакомпанијама, углавном из сектора енергетике и рударства. „Шредеризација” је као појам за такво коруптивно пензионисање добила име по некадашњем немачком канцелару и његовим челним функцијама у гасоводу „Северни ток”, а ускоро и у борду „Гаспрома”. Ту су и бивши француски премијер Франсоа Фијон као члан борда руског државног „Зарубежњефта” и петрохемијског гиганта „Сибур”, бивши фински премијер Паво Липонен као лобиста „Гаспрома”, као и читава линија високо позиционираних аустријских конзервативаца, који су одржавали и јаке приватне везе са Владимиром Путином.

Доносећи одлуку да војно заузме Украјину, Владимир Путин је проценио да неће наићи на јединствен одговор Европе и Запада. Имао је много разлога за то, овде су поменути само неки. Када (а не ако) једног дана буде поражен у својој украјинској инвазији, један од важнијих разлога за пораз наћи ће у својој пропалој дугорочној инвестицији да на Западу произведе и потпирује поделе.

Јединство којим је Запад одговорио на инвазију Украјине запањио је и сам Запад, понајвише Европљане. Традиционално спор и бирократски неефикасан Брисел преко ноћи је прерастао у муњевитог „first respondera”, блокирајући најважније полуге Путиновог утицаја, пре свега финансије државе и њених најутицајнијих појединаца. Уследила је и забрана коришћења европског ваздушног простора, рестрикције за путовање, а дошло се чак и до првог у историји одобравања новца и војне технике за украјинску одбрану. Огромних 500 милиона евра већ је отишло из ЕУ за Кијев, за финансирање њихове одбране, а по речима Ђузепа Бореља преко тог износа земље чланице ће слати војну опрему, па чак и борбене авионе. Заједно са Британијом, Америком, и неевропским савезницима у Г-7 (Канада и Јапан), Европа је преко ноћи постигла јединство о којем је могла само да машта у протекле две деценије.

Путинова агресија учинила је да Швајцарска скине вечни вео своје неутралности и блокира рачуне и послове руских тајкуна и државе. Руска инвазија претворила је традиционално неутралну Шведску у ватреног присталицу уласка у НАТО и она ће бити прва наредна чланица алијансе, ако је у томе не претекне такође традиционално неутрална Финска, и сама гневна због Путинове агресије. То што им је портпаролка руске дипломатије Марија Захарова запретила да ће „сносити последице” ако уђу у НАТО, не да их није обесхрабрило, већ их је убрзало да донесу историјску одлуку.

Овај вирус заједништва Европа је у великој мери добила преко НАТО-а, који је до руске инвазије и сам био у кризи идентитета и унутрашњег функционисања. Нарочито ослабљен четворогодишњим торпедовањем од стране Доналда Трампа, без сумње једног од агената руског утицаја на западној хемисфери. После деценија, са европских говорница чули смо антологијске говоре, уместо технократских фраза. Ђузеп Борељ, на пример или Олаф Шолц у Бундестагу, подсетили су на најсветлије дане Европе, када су је креирали и водили велики лидери, за које смо мислили да су попут диносауруса део неке далеке историје.

Не постоји место на којем Русија и Путин нису изоловани. Земља је избачена из Савета Европе, финансијски је изолована од међународног тржишта, око ње је направљен и физички „кордон” забраном прелета преко континента. Њена економија је колабирала за два дана, рубља постаје безвредна, а државним резервама од 630 милијарди долара не може да се приђе. Русије неће бити ни на међународним фудбалским утакмицама, чак ни на „Евросонгу”. Нигде.

Двоумљења која су постојала, а пре свега око искључења Русије из система „Свифт”, отклоњена су преко ноћи. Ниједан од европских лидера, ма колико до сада гајио какве-такве односе са Кремљом, попут Виктора Орбана, на пример, или из финансијских разлога, попут Ирске или Кипра, нису томе подредили јединство у оквиру своје „природне”, западне породице. Кад је Немачка под новим канцеларом Шолцом могла да направи заокрет од 180 степени у односу на наслеђе које је остало од Ангеле Меркел и да блокира гасовод „Северни ток 2”, а нарочито да испоручује оружје Украјини, онда нико други не може да нађе било какве изговоре.

Руска агресија на Украјину ће из темеља променити гео-политичке односе пре свега у Европи и Евроазији. Једна од највећих промена ће бити јединство у Европи и међу западним партнерима, какво није забележено од Другог светског рата. Путин ће се појавити као велики ујединитељ Запада и слободног света уопште, зато што је својом трагичном инвазијом на Украјину призвао своју највећу ноћну мору. Оставиће иза себе трајно уједињен Запад, који више неће имати никаква посла са његовом Русијом свакако, али и са сваком будућом ако се не буде одрекла својих квазиимперијалних амбиција, које јој је усадио њен ауторитарни вођа. Европска унија ће из украјинске трагедије изаћи подмлађена и јака, окупљена око својих темељних вредности мира у Европи и солидарности, за којима је годинама безуспешно трагала. Изаћи ће руку подруку са својим природним савезницима Америком и Британијом, а можда и проширена на она подручја око којих оклева превише дуго. Балканом свакако, а можда и Украјином и Молдавијом. Деструктивна амбиција једног усамљеног аутократе, да сеје поделе у демократском свету који презире, претвара се у своју потпуну супротност. Захваљујући Путину демократски свет добија нову историјску шансу и користи је на најбољи начин.

Директор Међународног института за безбедност