Необично путовање са младим колегама

Битеф театар обележава 33. рођендан премијером плесне представе „Голи” према концепту и кореографији Исидоре Станишић која ће бити изведена вечерас од 20 сати на матичној сцени на Скверу Мире Траиловић у Београду. Копродуцент је Народно позориште у Ужицу. Текст и драматургију потписује Димитрије Коканов, музику Дарја Јаношевић, сцену и костим Маријана Зорзић Петровић. Играју: Ана Игњатовић Загорац, Тамара Пјевић, Бранко Митровић, Јакша Филиповац, Душан Бајчетић, Сташа Ивановић, Ивана Павићевић

„Голи” прати историју текстила и односа човека према текстилу. Видећемо, како каже Исидора Станишић, да је прогрес регресирао човека у постварено биће, док је испразној ствари дао улогу идола. Највидљивија путања површинског напретка јесте одећа, наша друга кожа, наша прилика за трансформацију, наше скровиште, али и пропадалиште.

Милош Латиновић (Фото: Марина Илић)

– Дуго траје ово (не)време, али није први пут, поготово позориштима и уметницима, да морају почети од почетка. Ми ипак нисмо стали па ће и тај рестарт бити динамичнији, лепши – каже за „Политику” Милош Латиновић, директор Битефа и Битеф театра и открива са каквим плановима, амбицијама ће његово позориште закорачити у наставак сезоне:

– И ове године, настављамо необично и инспиративно путовање са младим колегама који ће током године добити шансу да раде у нашој кући. Наш наредни пројекат је представа младог редитеља Николе Исаковића, заснована на оригиналном драмском тексту Тијане Грумић. Ради се о позоришту предмета: специфичној верзији луткарског позоришта у којој луткари изводе представу анимирајући разне свакодневне предмете уместо класичних лутака. Такође, користим прилику да најавим као јесење премијере и нову кореографију Милоша Исаиловића и режију Патрика Лазића.

О томе колико је у овим несигурним оквирима, у којима је постало нормално да се отказују пробе и представе, тешко планирати нове представе, Латиновић каже:

–Отказивања, ограничени број места за продају, смањено интересовање публике и низ других околности из задњег џепа нове реалности, претварају вас често у еквилибристу, који хода по живи разапетој изнад провалије. Посебан проблем је неконкурентност у финансијском смислу театра, као институције, спрам других медија, који тренутно доминирају у избору уметничког израза глумаца. У већини тих продукција ради се о слабим и уметнички ирелевантним садржајима. У одређеном смислу разумем такво опредељење, јер треба од нечега живети, али ми је понекад чудно на шта све, на какве улоге и медијске задатке: рекламе, гостовања, пристају афирмисани уметници. Можда је то тренутак, можда ускоро буде другачије, не знам, али верујем да ће поново бити доминантно уметничко опредељење када је ангажман у питању.

 Годинама уназад Битеф театар је својим продукцијама подржавао Битеф фестивал. На питање да ли ће наставити да истрајавају на тој линији, Милош Латиновић одговара:

– Концепт рада Битеф театра чврсто је ослоњен на фестивал, с тим што продукција нашег позоришта има значајне искораке. Нећу претерати, јер лако је проверити, ако кажем да је последњих година наше позориште константно у жижи интересовања. Подсећам да је представа „Као да крај није ни сасвим близу” у прошлој години добила награду публике и на Стеријином позорју и на Битеф фестивалу, што је јединствено признање, јер се ради о два размакнута пола нашег, али и регионалног и европског театра. Један од разлога за такав пријем наших представа је, убеђен сам, та чврста веза са фестивалским уметничким опредељењем. Три су темељна стуба нашег рада. Први је  уметнички одговор домаћег театра на истраживачки концепт који одређује и васпоставља Битеф фестивал, као смотра нових позоришних тенденција. Други је провокативни, смелији, другачији драмски концепт, а трећи, континуирана подршка плесној и независној сцени. У том троуглу Битеф театар прича причу током године, покушавајући да подсети на оно о чему смо говорили на фестивалу.