Субота, 25.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЏЕЗ СКИЦЕ

Тамо где је Влаја отпутовао...

Милан Влајчић остао је заљубљеник радија. Тамо где је некад био џезерски и боемски Шуматовац много пута бисмо се сретали, почињући разговор са „а она плоча коју си пустио...“. После би као тинејџер јурио на недељну берзу да нађе неки нови бисер за колекцију
Милан Влајчић (Фото: Небојша Бабић)

Somewhere over the rainbow, way up high,

There's a land that I heard of once in a lullaby.
Somewhere over the rainbow skies are blue

And the dreams that you dare to dream really do come true.Последњег дана октобра 2010, тренутак пошто је Вејн Шортер завршио београдско зен-магијање на путу ка бесконачности остављајући две трећине Сава центра збуњеним, једно лице у реду иза мене блистало је од среће. „Војо, ово је било сјајно/фантастично/величанствено/чудесно...!“ Волео бих да могу да се сетим шта је тачно тада изговорио Милан Влајчић.

„Окупацијско дете из породице пропале буржоаске класе“, како је описао себе у монографији Београдски џез фестивал 1971–2020, иницијацију у свет џеза доживео је када га је мајка са десетак година одвела у биоскоп да види Серенаду у долини сунца. „Уз дивне планинске пределе неког модног скијалишта и клизање Соње Хени, потпуно ме је ошамутила музика једног великог забавног оркестра (Глена Милера), много сјајних музичара уз повремено устајање дувачке секције, који су наглас изговарали 'Чатануга Чу-Чу'.“

Да џез може слушати и код куће открио му је комшија Зоран Јовановић, касније неприкосновени гитариста Џез оркестра РТБ: „Тамо где је Радио Београд, мало помери скалу горе, и тамо где пише Букурешт, између осам и девет сати увече чућеш Билија Стрејхорна, улазак воза у станицу...“. Чекао би Влаја да се породица изређа на предратној Minervi Blaupunkt („једином извору информације и разоноде“), пре него што ће поћи на своје путовање. „Тејк д еј-трејн, кид!“, Глас Америке и на њему глас Вилиса Коновера који је свету представљао мајсторе џеза – Дјука, Сачма, Кентона, Мејнарда Фергусона, Елу. „Ставио бих уво уз саму мембрану, упијао звуке, бележио имена... У породици сам већ имао ознаку црне овце.“

А већ са петнаест година слушао је џез и уживо. По завршетку предавања о српској десетерачкој поезији на Коларцу, на које је гимназијске прваке повела наставница књижевности у позну јесен 1954, из велике сале „одјекивала је сјајна музика живог и необичног ритма“. Влаја се „измакао и непримећено ушао на балкон“. На сцени је био оркестар Радио Љубљане, са легендарним Бојаном Адамичом и „дувачком секцијом која је повремено устајала“, а на програму највеће химне џеза. „Концерт је трајао у недоглед, овације, бисеви. Кад сам после поноћи сав ошамућен стигао кући, моји родитељи су већ били спремни да позову полицију.“

Пред велику матуру ће се на паузи „умувати“ и на концерт Луја Армстронга у Дому синдиката, тек да има разлог више да се касније у једном коментару за Политику сети како је велики Сач претходно „заглавио на Комисији за одобравање музичких садржаја (другим речима – цензури), која је оценила да његов храпав и нешколован глас може да лоше васпитно утиче на нашу омладину.“ Дан касније, у редакцију нашег листа је „љут као рис“ улетео „моћни професор Музичке академије Михајло Вукдраговић“, да га пита откуд му такав податак. „Када сам му рекао да у архиви Радија (свака част, све су чували) постоји записник са именом председника МВ, излетео је из собе.“ Влаја није имао милости када је требало бранити џез.

Аматер из петнаестог реда

И мада је одрастао на свингу, већ у његовом првом извештају са Њупорт-Београд џез фестивала 1973. дискретно препознајемо склоност ка модерном у жанру. Штедео је емоције за мејнстрим фаворите Оскара Питерсона и Сару Вон, да би са пуном страшћу описао финални наступ Рахсана Роланда Керка. „Један од најбизарнијих и најчудеснијих уметника савеменог џеза […] своје изузетне, застрашујуће способности Керк је приказао и београдској публици, свирајући на свим могућим врстама саксофона, кларинету, флаути, носној флаути, стречу и манзели, не рачунајући рогове од кости, тимпане, полицијске пиштаљке и дечје турбине! Иза привида ексцентрика публика је могла да осети вулкански темперамент који се бори за израз, који се дионизијски распиње дотичући и границе човекових физичких способности“.

У писању су га охрабривали Бубиша Симић и Мића Марковић. „Питали би ме – 'Јеси ли ти то студирао?' А ја кажем 'Ма ја сам само један аматер из петнаестог реда'. И њима се то допало.“ Али, тај аматер умео је да препозна и да неоптерећен музиколошким академизмом филигрански опише најбоље у нотама које је чуо.

Бил Еванс (1976): „Овај одиста велики музичар нема у свом начину свирања ничег нападног, ничег жртвованог спољном ефекту. Лиризам истинског песника овде је стопљен са шкртошћу изражајних средстава, премда се Еванс не боји да открије шта је на плану грађења музичких структура научио од Баха. Повремено тему обогаћује необичним хармонијама које подсећају на Равелове или Дебисијеве, али код њега нема бојазни од подлегања утицајима“. Гил Еванс (1976): „Како велики оркестар може звучати модерно и у дослуху са савременим истраживањима музичког израза […] За Еванса је не случајно речено да је опседнут звуком: његови аранжмани са богатом ритмичком основом делују понекад као густа музичка таписерија, изванредно маштовито уплетена. Еванс је мајстор оркестрације, при чему имате утисак да ниједног тренутка два инструмента не делују унисоно, већ се увек крећу стазама контрапункта.“ Декстер Гордон (1978): „Jош увек поседује фениксовску моћ самообнављања. У другој половини шесте деценије, он је отелотворење младалачке енергије и необуздане маште, музичар чији се израз парадоксално мења у распону од робусне снаге до лирске прозрачности и хармонске истанчаности.“

Интензитету његових похвала додатно су доприносиле бритке замерке које је упућивао чак и ауторитетима, заузимајући став неоптерећен судом читалаца или егом музичара. Тако је свита Душка Гојковића „деловала нешто прегломазно, са симфонијским деоницама које су звучале прилично стереотипно и декоративно“, а Ли Кониц „чини се да тренутно свира више срцем него снагом даха и прстију“. Група Friends from Harlem „донела је сат угодне забаве, али осетило се да је посреди индустријска производња музике, по дословним рецептима старим барем три деценије“, док је код Џорџа Дјука „изузимајући неколико разговетнијих соло деоница, све остало било на нивоу добре 'диско' забаве.“

Доследно посвећује пажњу и неамеричким џезерима, за разлику од других колега који их ретко и најчешће површно помињу. Године 1973. једини је приметио славног пијанисту Адама Маковича у пратњи пољског вокалног састава Novi Singers, у програму ненајављеног. И наставља… Фински квинтет Хеикија Сарманта (1975) свира „хармонски питак и комуникативан џез са распеваним, баладескним деоницама“. Пољак Збигњев Намисловски (1976) „надмоћно разара стандардне облике импровизовања, уносећи хармонијска освежења и пароксистичку импулсивност“. Наступ немачког Günter Lenz Springtime (1977) за Влајчића је „један од врхунаца фестивала. […] Као да се у њиховим хармонски смелим и маштовитим аранжманима и сјајним импровизацијама крије савладано искуство модерних истраживача хармоније и контрапункта“. Протестује што организатори нису допустили бис аустријском саставу The Neighbours (1978) „премда су након (Декстера) Гордона пружили највише“. Весели се што „виртуози и страсници“ из француског Gitan Trio (1986) „не свирају Ђангове аранжмане, већ следе дух његове гитаре […] уз много музичког хумора и истанчане носталгије“.

Влајчић је у својим текстовима редовно водио и битку за бољи статус џеза, као и Фестивала, у српском културном простору. Чувши „низ антологијских извођења“ на манифестацији 1975. упућује „пуно признање“ Дому омладине за организацију догађаја који би „у оквиру овогодишњег Бемуса несумњиво припао изузетнијем делу“. Потом прозива програме радио станица који мада „крцати музиком, ову врсту музике пропуштају као да је лек, мерећи је кашичицама“. А 1977. утврђује како је „једино у нас џез још увек пасторче, нерадо виђено и претерано кроћено“. Без увијања пише како „став према џезу увек одржава степен савремене музичке културе, а да са њом нешто суштински није у реду показао је и недавни Бемус“, називајући фестивал класике „уско секташки смишљеном приредбом“, спрам „зреле концепције“ Београдског џез фестивала. Месец дана пред издање из 1979. полемише о финансијским проблемима: „Док многе европске престонице могу да Београду позавиде на ономе што је обухватио, некима је овај фестивал терет […] Бојимо се гашења у тишини, а нека нас стварност демантује.“

Кулминацију Влајиних џез полемика представља прави „мали рат“ са колегиницом из редакције Браниславом Џунов у септембру 1978. године. Џунов је, наиме, писала како „програм не обећава много“, „није сасвим јасно зашто је за тако нешто потребно организовати међународни џез фестивал“, и како би боље било да „постане саставни део Бемуса“. Влаја на ово лобирање одговара већ три дана касније, вероватно из исте собе! „У јавност је ето продрла оцена да овај фестивал ’не обећава много’, што је далеко од истине“, даље редом објашњавајући читалаштву да су то „прва имена савременог џеза, ствараоци о чијој се уметности пише са дивљењем [...] Љубитељи позоришне уметности су могли да прескоче бар половину овогодишњег Битефа, а да не изгубе ништа, док љубитељи џеза не смеју да пропусте ни делић програма. Чињенице су тврдоглаве, зар не?“ На крају, врло храбро за оно време, коментарише и предлог о припајању Бемусу: „О томе вреди размишљати тек кад организатор Бемуса, Југоконцерт, покаже да уме да организује и један концерт џез музике.“

Боб Дилан у фасцикли

У интервјуу који смо за „Културни додатак“ водили 2014, када је постао први лауреат Фондације „Тања Петровић“ за изузетан допринос афирмацији културе и уметности, сетио се да је пелцер рокенрола примио када је посетио брата у Лондону 1969, поставши велики фан група Led Zeppelin, Grateful Dead и Pink Floyd. Та отвореност обогатила је његове џез есеје. У певању Би Би Кинга чуо је „мешање лирских каденци и снажну егзалтираност људске патње, смисао за пародију и патос једноставних осећања.“ У приказу из 1975. жали што нема „плодног додира са новим истраживањима у области примене електричних и електронских инструмената, опојне синтезе џеза и рока.“

А онда се наместила 1986, треће гостовање Мајлса Дејвиса. У једном од најисцрпнијих појединачних извештаја пркосно се заругао „џез правоверницима“ међу колегама који нису имали слуха за још један стилски заокрет трубача: „На сцену је Мајлс крочио као чаробњак из Оза или принц из древне персијске бајке. Његова труба се зачула још из позадине сцене и, без икаквих прича, најава и прекида, свирка је трајала пуна два часа, уз френетичне аплаузе крцатог гледалишта. Овај вечити младић са трубом и побуњеник савременог џеза показао је да не посустаје у ’потрази за својом звездом’. Била је то музика осамдесетих: уз грмљавину фанки звука и полиритмичности наслеђене из разних традиција овог ‘глобалног села’, оркестрација је синтетизовала апокалиптичну атмосферу модерног велеграда, модалне секвенце Мајлсове музике са почетка шездесетих, астралну архитектонику коју су стварали синтесајзери и програмирање секвенце са музичког компјутера.“

О рокенролу и два лична сећања. На први новинарски задатак за лист у коме сам о лепом у уметности – и џезу и филму – учио из његових текстова није ме послао да пишем о џезу, већ да интервјуишем Момчила Бајагића када је оне језиве 1993. објавио Музику на струју. (На неком радију су баш данас пустили „Једино то се зове љубав“...) А када сам у ову колумну 2010. прошверцовао Боба Дилана, Влаја се први јавио да се повери: „Исекао сам текст и ставио га у фасциклу Боб Дилан.“ Добро сте прочитали, не „фолдер“ и не „копи-пејст“, него „фасциклу“ и „маказе“.

Остао је заљубљеник радија. Тамо где је некад био џезерски и боемски Шуматовац много пута бисмо се сретали, почињући разговор са „а она плоча коју си пустио...“. Желео је да буде у току са свиме новим што се дешава. После би као тинејџер јурио на недељну берзу да нађе неки нови бисер за колекцију, за слушање са његовом Душком. Или их је тражио на белосветским филмским ходочашћима. Тврдио је да је у музици сваштар, ипак није скривао посебну љубав према поетици куће ECM. „То је догађај века. Уместо објашњавања какву је то нову струју створио, када сам Манфреда Ајхера срео 1979. године само ми је рекао – 'моје плоче све говоре'. […] Кит Џерет (још један који повремено устаје, В.П.), са Геријем Пикоком и Џеком Диџонетом. То је трио снова. Који су то интелигентни музичари и какве су то архитектонске звучне грађевине!“

Тамо где је Влаја отпутовао, џезери свирају бесконачни џем-сешн. Повремено устајући, као што је ред.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jovan
Sjajno ! Nostalgicno, iz doba kada smo imali poverenja u zivot i njegove vrednosti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.