Ђоковић остао без „пежо” олдтајмера

Шта то би 63-годишњем генералном директору француске аутомобилске компаније ПСА (однедавно је удружујући се постала нова и велика аутомобилска групација „Стелантис”), Карлосу Таваресу, па да одлучи да са рукава Ђоковићеве тениске мајице, отргне ону малену пришивену крпицу на којој је писало „peugeot”, а која је нашем тениском асу засигурно доносила приличну новчану свотицу.

Можда се Португалац, Карлос Антунес Таварес, рођен у Лисабону, који је пре ПСА годинама успешно руководио конкурентом „Реноом”, баш тог јутра пре одласка на посао грдно пођевељао са својом супругом? Или је човек, што би наши људи рекли, „устао на леву ногу”? Било како било, Таварес је одлучио да прекине ПСА спонзорство нашем Ђоковићу и да га на телевизијским рекламама не видимо више како отвара врата „пежоа”. Биће да је овој одлуци Тавареса у знатној мери кумовала Ђоковићева злехуда аустралијска авантура. Па је, ето, остао и без оног славног олдтајмера „пежоа” 404, а чији је мотор шапутао и никад ниси био сигуран да ли си га упалио или ниси.

Бојим се да на крају не испадне да се овом исхитреном одлуком Таварес силно преварио. Исто, као што се насадио и јапански произвођач одеће „Уникло” који је, ако се сећате, нагло раскину уговор са Нолетом да би га потом убрзо потписао са тениским чаробњаком у сутону каријере Роџером Федерером (42). Али, откад сам успео у једној, по свему балканској „сачекуши”, у тмини иза париске Ајфелове куле уцмекати оно смеће од каубоја, „каубоја, званог корона”, сви смо најзад одахнули и дишемо пуним плућима. Одсад ће и наш Ђоковић невакцинисан моћи баш као на „карт бланш” да бира турнире широм света на којима ће учествовати.

Још ми није јасно зашто тениски навијачи са запада не воле Новака Ђоковића? А да ли је вама? Након победе он гледаоцима нуди своје срце на све четири стране света, али – ефекат је мали. Скоро, па никакав. Очи гледалаца жмиркају баш као она слова на поквареним неонским рекламама из доба социјалистичке самоуправне Југе, а где више не знаш ни кога ни зашто рекламирају.

Да ли је и након пада берлинске „гвоздене завесе” свест људи са европског запада – а оним прастарим триком усменог предања „са оца на сина” – и даље остала идентична према свим људима који долазе из оне наше некад добре бивше социјалистичке Југе ? Земље географски смештене у централној Европи а не на западу, а због чега, по свој прилици, и не воле нашег Новака Ђоковића. Или је, бар кад су „моји Французи” посреди, реч само о оној малигној људској зависти, љубомори и злоби, а од којих, нажалост, ни Срби уопште нису поштеђени, него од тога хронично и одвајкада пате.

За Французе, међу којима неколико деценија живим, јасно ми је о чему се ради. Није нимало лако прихватити да поседујеш тениски терен под рефлекторима готово у сваком француском селу, а тениске шампионе немаш, па немаш. Француски тенисери чак ни оне мање „250” турнире не освајају, а на гран слемовима нико од француских тенисера не уђе у „другу седмицу”. И,  појави се, ето, тако, иза оне некадашње исток-запад „железне завесе”, из централне Европе, Новак Ђоковић,

који кад би клинац за време најжешћег бомбардовања вежбаше „тенис дијагонале и паралеле” док су његови вршњаци на западу с родитељима грицкали слане „грисини” штапиће, смејући се цртаћима на телевизији.

Да сам се родио и одувек живео у Француској, вероватно бих и ја био љубоморан на Ђоковића. А како и не бих био? Јер дође, ето, са европског истока из малецке Србије, извесни и од родитеља лепо васпитани Новак Ђоковић да нас, за тенис предодређене, одабране и до Наполеона кочоперне и размажене Французе, упозна са свим чарима и финесама „нобл” тениске игре.

Зато, немојте много да се ишчуђавате ако и ове године на париском Ролан Гаросу чији директор однедавно постаде некад велика француска тенисерка Амели Морезмо опет приметите да париска публика громко узвикује „ууаааа” сваки пут кад Ђоковић сервира. Или, пак, да му френетично аплаудира на централном стадиону „Филип Шатрије”, злурадо уживајући кад Ноле направи двоструку сервис грешку или кад му лоптица па било то и за милиметар пређе линију терена, а што немилосрдно потврди и „око соколово”.

Оно што ме прогања и не мало мучи је да је дошло до тениског развода између Новака Ђоковића и његовог паметног, сталоженог и мирног човека, тренера Маријана Вајде. Зна се, да Вајда није био за то да његов пулен Ђоковић учествује на Олимпијским играма и да се додатно умара уочи њујоршког ГС турнира, где је вероватно могао узети и 21. ГС. Али, Ђоковићева љубав према домовини, би јача.

Немам ништа против некадашњег „краља асова” Горана Иванишевића. Утолико више, што сам некад био његов велики навијач. И са неба се види да је Иванишевић успео да побољша Ђоковићев сервис, будући да Ноле сад чешће прави асове или полуасове, а тако се и мање замара током меча. Ђоковић нема висину као Иванишевић (1,93), али његов напредак у сервису је више него очит.

Ипак, немојмо очекивати да ће и Ђоковић као и његов тренер Иванишевић док је играо успети опалити и други сервис истом јачином као и први. И то баш у пресудним тренуцима кад се меч ломи, на ову, или на ону другу страну његовог противника...

Нешто ми говори да ће Ђоковић и сад кад Вајде нема, у сваком свом мечу, а гоњен инстинктом, опет окретати главу према трибинама тражећи тог дивног и тихог човека Маријана Вајду, очекујући његову подршку. Вајду, кога сви „готиве”, а не само људи у Србији. Једноставно, реч је о човеку који никог не може оставити равнодушним.

Маријан Вајда, та смирена добричина и словенска душа, којег волимо свим срцем...

*Дипломирани журналиста и професор социологије