Đoković ostao bez „pežo” oldtajmera

Šta to bi 63-godišnjem generalnom direktoru francuske automobilske kompanije PSA (odnedavno je udružujući se postala nova i velika automobilska grupacija „Stelantis”), Karlosu Tavaresu, pa da odluči da sa rukava Đokovićeve teniske majice, otrgne onu malenu prišivenu krpicu na kojoj je pisalo „peugeot”, a koja je našem teniskom asu zasigurno donosila priličnu novčanu svoticu.

Možda se Portugalac, Karlos Antunes Tavares, rođen u Lisabonu, koji je pre PSA godinama uspešno rukovodio konkurentom „Renoom”, baš tog jutra pre odlaska na posao grdno pođeveljao sa svojom suprugom? Ili je čovek, što bi naši ljudi rekli, „ustao na levu nogu”? Bilo kako bilo, Tavares je odlučio da prekine PSA sponzorstvo našem Đokoviću i da ga na televizijskim reklamama ne vidimo više kako otvara vrata „pežoa”. Biće da je ovoj odluci Tavaresa u znatnoj meri kumovala Đokovićeva zlehuda australijska avantura. Pa je, eto, ostao i bez onog slavnog oldtajmera „pežoa” 404, a čiji je motor šaputao i nikad nisi bio siguran da li si ga upalio ili nisi.

Bojim se da na kraju ne ispadne da se ovom ishitrenom odlukom Tavares silno prevario. Isto, kao što se nasadio i japanski proizvođač odeće „Uniklo” koji je, ako se sećate, naglo raskinu ugovor sa Noletom da bi ga potom ubrzo potpisao sa teniskim čarobnjakom u sutonu karijere Rodžerom Federerom (42). Ali, otkad sam uspeo u jednoj, po svemu balkanskoj „sačekuši”, u tmini iza pariske Ajfelove kule ucmekati ono smeće od kauboja, „kauboja, zvanog korona”, svi smo najzad odahnuli i dišemo punim plućima. Odsad će i naš Đoković nevakcinisan moći baš kao na „kart blanš” da bira turnire širom sveta na kojima će učestvovati.

Još mi nije jasno zašto teniski navijači sa zapada ne vole Novaka Đokovića? A da li je vama? Nakon pobede on gledaocima nudi svoje srce na sve četiri strane sveta, ali – efekat je mali. Skoro, pa nikakav. Oči gledalaca žmirkaju baš kao ona slova na pokvarenim neonskim reklamama iz doba socijalističke samoupravne Juge, a gde više ne znaš ni koga ni zašto reklamiraju.

Da li je i nakon pada berlinske „gvozdene zavese” svest ljudi sa evropskog zapada – a onim prastarim trikom usmenog predanja „sa oca na sina” – i dalje ostala identična prema svim ljudima koji dolaze iz one naše nekad dobre bivše socijalističke Juge ? Zemlje geografski smeštene u centralnoj Evropi a ne na zapadu, a zbog čega, po svoj prilici, i ne vole našeg Novaka Đokovića. Ili je, bar kad su „moji Francuzi” posredi, reč samo o onoj malignoj ljudskoj zavisti, ljubomori i zlobi, a od kojih, nažalost, ni Srbi uopšte nisu pošteđeni, nego od toga hronično i odvajkada pate.

Za Francuze, među kojima nekoliko decenija živim, jasno mi je o čemu se radi. Nije nimalo lako prihvatiti da poseduješ teniski teren pod reflektorima gotovo u svakom francuskom selu, a teniske šampione nemaš, pa nemaš. Francuski teniseri čak ni one manje „250” turnire ne osvajaju, a na gran slemovima niko od francuskih tenisera ne uđe u „drugu sedmicu”. I,  pojavi se, eto, tako, iza one nekadašnje istok-zapad „železne zavese”, iz centralne Evrope, Novak Đoković,

koji kad bi klinac za vreme najžešćeg bombardovanja vežbaše „tenis dijagonale i paralele” dok su njegovi vršnjaci na zapadu s roditeljima grickali slane „grisini” štapiće, smejući se crtaćima na televiziji.

Da sam se rodio i oduvek živeo u Francuskoj, verovatno bih i ja bio ljubomoran na Đokovića. A kako i ne bih bio? Jer dođe, eto, sa evropskog istoka iz malecke Srbije, izvesni i od roditelja lepo vaspitani Novak Đoković da nas, za tenis predodređene, odabrane i do Napoleona kočoperne i razmažene Francuze, upozna sa svim čarima i finesama „nobl” teniske igre.

Zato, nemojte mnogo da se iščuđavate ako i ove godine na pariskom Rolan Garosu čiji direktor odnedavno postade nekad velika francuska teniserka Ameli Morezmo opet primetite da pariska publika gromko uzvikuje „uuaaaa” svaki put kad Đoković servira. Ili, pak, da mu frenetično aplaudira na centralnom stadionu „Filip Šatrije”, zlurado uživajući kad Nole napravi dvostruku servis grešku ili kad mu loptica pa bilo to i za milimetar pređe liniju terena, a što nemilosrdno potvrdi i „oko sokolovo”.

Ono što me proganja i ne malo muči je da je došlo do teniskog razvoda između Novaka Đokovića i njegovog pametnog, staloženog i mirnog čoveka, trenera Marijana Vajde. Zna se, da Vajda nije bio za to da njegov pulen Đoković učestvuje na Olimpijskim igrama i da se dodatno umara uoči njujorškog GS turnira, gde je verovatno mogao uzeti i 21. GS. Ali, Đokovićeva ljubav prema domovini, bi jača.

Nemam ništa protiv nekadašnjeg „kralja asova” Gorana Ivaniševića. Utoliko više, što sam nekad bio njegov veliki navijač. I sa neba se vidi da je Ivanišević uspeo da poboljša Đokovićev servis, budući da Nole sad češće pravi asove ili poluasove, a tako se i manje zamara tokom meča. Đoković nema visinu kao Ivanišević (1,93), ali njegov napredak u servisu je više nego očit.

Ipak, nemojmo očekivati da će i Đoković kao i njegov trener Ivanišević dok je igrao uspeti opaliti i drugi servis istom jačinom kao i prvi. I to baš u presudnim trenucima kad se meč lomi, na ovu, ili na onu drugu stranu njegovog protivnika...

Nešto mi govori da će Đoković i sad kad Vajde nema, u svakom svom meču, a gonjen instinktom, opet okretati glavu prema tribinama tražeći tog divnog i tihog čoveka Marijana Vajdu, očekujući njegovu podršku. Vajdu, koga svi „gotive”, a ne samo ljudi u Srbiji. Jednostavno, reč je o čoveku koji nikog ne može ostaviti ravnodušnim.

Marijan Vajda, ta smirena dobričina i slovenska duša, kojeg volimo svim srcem...

*Diplomirani žurnalista i profesor sociologije