Комплетан Београд вакцинисан за десет дана

Професор др Радмило Петровић, епидемиолог који је радио у Институту „Торлак” у време епидемије вариоле вере, био је део тима задуженог да иде на терен кад год би се код неког појавила сумња на вирус, да узме узорак са тела (из гнојне оспе) пацијента и донесе на анализу.

– Др Марко Баљошевић, који је био сјајан човек и шеф лабораторије, научио нас је да сваки узорак мора да се пажљиво стави у стаклену посуду и да се добро затвори. Узимали смо и крв пацијента за анализу. Плашио сам се због породице да им не донесем вирус. Страх је нормална реакција организма. Ипак, добро сам се чувао и радио много, тада сам имао 37 година – сећа се др Петровић.

Званично, вирус је потврђен код 175 особа, али је, по његовом сазнању, било неколико људи који су оболели, али нису евидентирани на време. На основу препоруке Американаца, каже, крај епидемије прогласили су 30. априла, а заправо је завршена средином маја. Такорећи, 15 дана епидемије је „сакривено” да се спасу туризам на далматинској обали и још неки договорени послови који су били важни за државу.

Оно што је допринело да се епидемија стави под контролу јесте добра организација вакцинације. Против вариоле је имунизован огроман број људи. Све је урађено брзо, за четири до пет недеља. Комплетан Београд од 1,2 милиона људи је на 727 пунктова вакцинисан за само 10 дана. То је успело захваљујући великом пожртвовању и беспоштедном раду здравствених радника. Имунизација је обављена само једном дозом цепива.

– То је била олакшавајућа околност. Нико није одбијао вакцину, сви су хтели пошто-пото да је добију. Није било антиваксера и друштвених мрежа да шире лажне вести. Вакцина није била 100 одсто ефикасна, а троје вакцинисаних је преминуло. Људи су били уплашени јер је вариола у свету имала смртност већу од 50 одсто. Код нас је, захваљујући добром раду лекара, забележена мања смртност и износила је 20 одсто. Када погледам умирање од короне, тужан сам јер видим да због ковида живот дневно изгуби онолико особа колико је умрло за време вариоле вере иако је смртност од ковида мања од један одсто – наглашава др Петровић.

У почетку, каже, нису имали скафандре као вид заштите. Ишли су на терен у обичним хируршким мантилима и с капом на глави, а касније су добили наочаре налик мотоциклистичким. Како би били сигурни да се вирус не преноси, након узимања узорка од заражене особе заштитну опрему су скидали са себе, посипали бензином и спаљивали.

– У почетку нисмо знали како и где се вирус ширио. Људи су се плашили једни других, свако се бојао из страха да се не зарази. То је било грозно. И држава је многе информације селектовала. Када се вариола појавила, мени је један од руководећих људи рекао: „Радмило, не смеш то никоме да кажеш. То је државна тајна.” Дошао сам кући и размишљао дуго да ли смем да кажем супрузи, која је такође била лекар. Али то није могло дуго да се крије. Први је Глас Америке објавио да је на Косову откривена вариола, па се вест ширила од уста до уста. Такво је било време. Једном смо имали случај куге, о чему никад званично није било речи. Лако је сада бити паметан и говорити како је требало радити. Радили смо најбоље што смо могли у том тренутку – истиче др Петровић, који је с колегама водио дневник о сваком дану трајања епидемије вариоле вере у Југославији.