Терапија истином у доба вариоле

За разлику од већине данашњих новина, које се углавном прелиставају, штампа се пре пола века – бистрила. Овим сликовитим глаголом описивано је како су верзирани читаоци детектовали битне информације „између редова”, пласиране тако да прођу испод радара државних и друштвено-политичких органа, вазда забринутих да не дође до узнемирења јавности. Или, још горе, до нарушавања угледа Југославије у свету. А обе те „ноћне море” стекле су се током марта и априла 1972. под дијагнозом вариола вера. Зато је власт, суочена са заразом, посегла за рестрикцијом информација, што се показало као ватрогасна мера ограниченог дејства.

Странице „Политике” из тог времена пример су како је истина и у таквим околностима крчила пут до читалаца, кроз редове и између редова, незадржива и драгоцена попут воде коју вреди бистрити. Одговорно и професионално, афирмисана је масовна и брза имунизацији становништва, с дужном пажњом превођена су саопштења здравствених и државних органа, али се у истој мери писало о недоумицама, несналажењу и пропратним штетним појавама током борбе против опаке болести.

Прва информација о вариоли вери појавила се у нашем листу 18. марта. Под насловом „Сумња се на појаву великих богиња на Косову”, наведена је изјава Абдурахима Журија, заменика савезног секретара (министра) за рад и социјалну политику. Он је рекао да је епидемиолошка служба у покрајини открила осам клинички сумњивих случајева на велике богиње, да су сви они хоспитализовани, а да су под сталним епидемиолошким надзором чланови њихових породица и лица с којима су били у додиру. Жури је саопштио да се на угроженим подручјима обавља вакцинација целокупног становништва, а да су у спровођење мера укључени најпознатији стручњаци савезних и републичких здравствених институција.

Ова кратка вест дописника „Политике” из Приштине имала је све одлике „новинске бомбе”. Било је јасно да се иза брда ваља много већи проблем него што је власт била спремна да призна. Заправо, надлежни су прве дозиране информације пласирали у јавност када је у јеку већ био други талас епидемије.

Да између стварности и саопштења постоји у најмању руку временски раскорак, указано је у тексту „Заточеници метохијске вариоле”, објављеном у „Политици” 24. марта. У првој реченици наводи се да у болници у Ђаковици већ десет дана бораве др Миомир Кецмановић и др Војислав Шуваковић, начелници одељења београдске Инфективне клинике. Дакле, једини југословенски лекари с искуством у лечењу оболелих од великих богиња, који су та знања стекли у Индији, као чланови медицинских тимова Светске здравствене организације, увелико су били на првој линији фронта а да епидемија није званично оглашена.

Како је истакнуто у тексту из ђаковичке болнице који је „Политика” објавила тачно месец дана касније, 24. априла, „званичници су држали информације о богињама под седам брава, а са свих страна су се сустизале крње и утолико злокобније вести”. Позивајући се на податке из статистичког графикона који су педантно водили др Кецмановић и др Шуваковић, аутор Коста Константиновић наводи: „Најтежи период био је између 18. и 24. марта. Оболело је 78 особа, а од њих је 13 подлегло. Тих дана званичници су саопштили, у својим повременим билтенима за јавност, како има 13 оболелих!”

Осим што је неувијено указивала на прикривање и кривотворење података битних за очување здравља нације, „Политика” је без устручавања исцрпно писала и о теми на коју су ондашње власти биле нарочито осетљиве – о односу других земаља према епидемији у Југославији. Свет нам је изражавао подршку кроз пошиљке милиона доза цепива, али су за наше невакцинисане грађане биле затворене многе околне, па и неке удаљене границе. Без такозване жуте књижице (потврде о цепљењу) није се могло ни у Словенију, која на своју територију није пропуштала грађане из других југословенских република уколико нису поседовали уверење о вакцинацији. Ипак, ни с тим папиром није било извесно да ће вам гранична рампа бити подигнута. „Политика” је у броју од 10. априла донела опширан текст о готово 250 наших држављана које су мађарске пограничне власти дан раније буквално истерале из међународних возова и вратиле у Суботицу. Транзит није дозвољен путницима за Аустрију, Совјетски Савез и још неке земље, уз објашњење да је жута књижица документ без важности. Наведена су и сведочења да је интервенција пропраћена вербалном и физичком бруталношћу, а да је на протесте малтретираних мађарски званичник одговорио: „Чинимо вам услугу, вратили би вас Совјети са прелаза Чоп, па је боље да вас ми вратимо одавде.”

Да ова претња није била неутемељена, осведочила је група од 38 студената нишког и београдског Правног факултета, о чијој одисеји је „Политика” известила 13. априла. Они су кренули на научну екскурзију у СССР, али су их совјетски граничари у месту Чоп задржали 7. априла. Двојица студената су одмах враћена за Београд јер је закључено да им се вакцина „није примила” иако су, као и сви у групи, имали уредне потврде о успешно обављеној вакцинацији. Четворици њихових колега измерена је температура од 37,5 степени и стављени су у двонедељни карантин, а остали су, након дан и по превентивног задржавања у вагонима, враћени за Југославију.

Вишка ригорозности у заштити од ширења великих богиња било је и унутар граница Југославије. Из многих крајева државе отказани су уговори о куповини робе произведене у Призрену, Ђаковици, Ораховцу, Пећи и другим метохијским жариштима епидемије, што је овим општинама донело огромне економске проблеме. „Политика” је у неколико текстова током марта и априла неувијено критиковала такву праксу, преносећи објашњења стручњака да вариола може да се добије само у директном контакту са оболелом особом, а никако преко предмета.

Да су у страху велике очи, а реакције исхитрене, наш лист је указао текстом „Понегде су и претерали”, у броју од 29. марта. Како је наведено, у општинама које нису биле угрожене заразом неовлашћено су спровођене мере попут ограничавања кретања становништва, распуштања школа и отказивања јавних скупова, чиме је међу грађанством непотребно ширено узнемирење. Ни главни град није био изузетак. У „Политици” је 28. марта цитирана изјава Милана Вукоса, потпредседника Скупштине Београда: „Градом круже многе дезинформације, прича се свашта, дају се произвољна мишљења. Неке школе и радне организације, сасвим неоправдано, отказују наставу или затварају предузећа. Апсолутно је немогуће да одлуку о томе доноси свако појединачно. Апелујем на грађане и на руководства у предузећима да имају поверења у Градски штаб за борбу против карантинских болести.”

Ако су вам речи Милана Вукоса (ондашњег Горана Весића) зазвучале као да су изговорене у време ковида, ево још једног текста сличног тоналитета, објављеног 10. априла. Прва реченица тог чланка, насловљеног „Штетне последице вакцинације су ретке”, гласи: „Као што увек бива за време епидемија, и у нашој јавности се говори и о штетним последицама које вакцинација може да изазове, с разумљивом дозом претеривања која прати такве масовне психозе.” Затим се систематично, кроз питања и одговоре, наводе стручна објашњења којим се развејавају главне недоумице и најчешће бојазни у вези с цепљењем. Био је то још један пример „Политикине” школе објективног и ангажованог новинарства, чији рок употребе није истекао ни пола века касније.

Хановер, последња станица заразе

Једна искра заразе која је букнула на Косову стицајем околности стигла је средином марта 1972. чак до немачког града Хановера. О случају Ејуба Хоџаја (24), грађевинског радника из околине Ђаковице, детаљно је извештавао легендарни Ђука Јулијус, тада дописник „Политике” из Бона.

Оболели Ејуб дошао је у месну болницу у Штанценау и, чим је утврђено да има вариолу веру, у изолацију је стављено око двеста чланова особља те здравствене установе, као и пацијенти који су ту већ били хоспитализовани. Идентификовано је и у карантин спроведено 25 Хоџајевих земљака с којима је био у контакту, а исто је поступљено и са свим особама које су биле у додиру са члановима ове примарне групе. Чинило се да је круг затворен и да Хановер одбројава дане до 12. априла, који су епидемиолози означили као крајњи рок за појаву нових случајева оболевања.

А онда jе 1. априла дошло до заплета. Из карантина је побегао Дресаи Бинака, друг немачког „нултог пацијента” Ејуба Хоџаја. Пронађен је у року од 24 сата. Како је известио Јулијус, на ноге је дигнута читава западнонемачка полиција, а свака патрола имала је Дресаијеву слику. Откривен је на железничкој станици у Оснабрику, лишен слободе и враћен у карантин.

Епилог: Великим богињама није се заразио нико из Хоџајевог окружења. Немачка је 2. априла прописала да сви који долазе из Југославије обавезно морају да имају потврду о вакцинацији. А житељи Хановера су још извесно време били врло љути на власти суседне Чехословачке јер су им, у страху од заразе, брже-боље забраниле улазак на своју територију.