За десет година могуће плате од 1.500 евра

Кандидат за премијера економиста Горан Радосављевић испред изборне листе коалиција „Борис Тадић – Ајмо људи” у свом програму најављује реформу здравственог система у којој се грађанима од плате не би одбијало за здравство, већ би се то финансирало из буџета. У интервјуу за „Политику” каже да је то могуће и оствариво.

Шта би конкретно добили грађани вашом најављеном реформом здравственог система?

Конкретно бисмо добили бесплатно здравство које би се финансирало као и образовање из буџета. Уз неке пореске реформе људи би имали већу зараду, јер се не би из плате одбијало за здравство као што је то сада случај. Грађани би у том случају добили две ствари – доступност здравственог система, враћањем највећег дела здравствене заштите на примарну заштиту по узору на Словенију, где ће од 70 до 80 одсто свих проблема бити решено на примарном нивоу, што ће додатно појефтинити читав систем. На основу ове реформе здравство ће бити доступно и имаћемо у сваком селу амбуланту. На једном месту пацијентима би био мерен притисак, е-ка-ге и остало и не би морали да чекају на те прегледе. Значи, доступност здравства би се повећала и с друге стране решили бисмо нарастајући проблем – финансирања здравства по узору како је то урађено у Црној Гори, где бисмо прешли са такозваног Бизмарковог начина финансирања здравства према доприносу, где оно што недостаје сада допуњује држава. Ту је проблем све већи и већи због демографске слике, па би се прешло на други начин финансирања и то из текућих пореза.

Како бисмо попунили ту рупу у републичкој каси уколико би се из ње, а не као до сада плаћала здравствена заштита?

Врло једноставно. Ви сада узимате новац од два милиона људи и финансирате нешто мање од седам милиона. А у овом случају узимаћете од свих грађана који плаћају порез и оптерећење ће бити значајно мање. Та недостајућа средстава која ће се де факто појавити прво смањивањем, па укидањем доприноса у периоду од три године колико је потребно да се спроведе ова мера. То ће се надокнадити из три извора – прво је реформа опорезивања дохотка где ће се увести прогресивност у опорезивању – ко зарађује више, више ће и плаћати и део тих средстава ће ићи на финансирање здравства. Други начин су уштеде, јер ће се смањити трошкови здравственог система. Када се све то надокнади очекујемо да ће недостајати између 40 и 50 милијарди динара који би морали да се надокнаде из неких других извора. Ефикасније пуњење буџета би ту свакако помогло, али то није нешто што држава на буџет од 20 милијарди евра не може да нађе како би крајњи ефекат био боље, јефтиније и доступније здравство.

Шта је окосница вашег економског програма?

Два су елемента и један предуслов: ми морамо да ојачамо институције и да коначно поставимо тржишна правила да би економија могла да се развија. Први велики циљ је стварање економије која ће бити мотор развоја и ту су битна три елемента – одржива пољопривреда, енергетска безбедност и стимулисање развоја домаћих предузећа и предузетника. Нама суштински недостају домаће приватне инвестиције да би привреда могла да креира већи број радних места него што то сада раде странци. Други циљ је социјална држава која би била доступна свима и ту имамо три елемента који се састоје из реформе здравства, образовања и социјалног система. Ту бисмо обезбедили да родитељи више не морају да плаћају додатне часове деци да би нешто додатно научили. Залажемо се за увођење социјалних пензија, јер око 200.000 људи живи или без пензија или на минималним пензијама и то би морало значајно да се промени.

У једном интервјуу сте рекли да бисмо за три до четири године могли да достигнемо просечну плату из ЕУ. Шта би конкретно требало да радимо?

Или сам погрешно пренесен или сам у жару дебате тако нешто рекао. Нама је потребан толики временски период да бисмо достигли просек региона, јер су сада Румунија, Бугарска и Хрватска отишле далеко испред нас. Према проценама Светске банке, да бисмо достигли просечан доходак из ЕУ потребно нам је од 10 до 15 година и неопходно је да привреда сваке године расте минимум пет одсто годишње. Мислим да је то реално, али прво да достигнемо ниво региона, а да касније достигнемо ниво развоја ЕУ што би значио доходак од 20.000 до 25.000 долара годишње пер капита, што би било три пута више него сада. Да бисмо то достигли морамо значајно да променимо структуру наше привреде, што је задатак за будућу владу. Да бисте били значајни у светској економији морате да имате развијених најмање пет сектора у вашој привреди, нафта и гас, што немамо, информационо комуникационе технологије, што морамо још да развијамо, ауто-индустрија, где неке зачетке имамо, али морамо још доста да радимо на томе, војна индустрија у којој обрисе тога имамо и треба још доста улагања, као и фармација где имамо искуство, али су потребна улагања. Развијање само три од ових пет компоненти, могле би да подигну економију. То би за десетак година довело до тога да грађани у Србији имају просечну плату као и у ЕУ, а то је најмање око 1.500 евра месечно.

Како мислите да је то сада могуће остварити у тренутку када долази до постављања економских баријера у Европи?

Србија не мора да увози храну и не мора да увози енергију колико сада то ради. Ако успемо до 2030. године, а имамо потенцијала да то урадимо, да смањимо увоз енергије, јер смо богати хидроенергијом, обезбедили бисмо предуслове за привредни раст, уз завршетак изградње инфраструктуре. У том случају били бисмо мање зависни од утицаја из иностранства. Подразумева се да би паралелно била спроведена реформа образовања и здравства. Кризе су нешто што је ванредна ситуација и колико погађа нас, вероватно више погађа друге. Након ове кризе доћи ће циклус економског раста и треба се оријентисати на десетогодишњи развој. Ми морамо да се спремимо за то и да га искористимо.