Ноћ када је почео рат

И данас, 23 године од почетка НАТО агресије на СР Југославију, у иначе лепо уређеној касарни „Топлички устанак” у Куршумлији, зјапи огромна рупа. Велики комади урушеног бетона из којих вири челична арматура, остаци су објекта који као да је прогутала земља. Реч је о некадашњем склоништу, које су многи називали атомским, уверени у његову неуништивост. Крајем деведесетих година прошлог века оно је било истурено командно место Треће армије тадашње Војске Југославије, задужене и за оближњи простор Косова и Метохије.

НАТО агресија почела је у 19.41 часова истовременим ударом крстарећих ракета на радарске положаје код Бара, Панчева и на Копаонику. Око 20 часова такви пројектили погодили су и склониште у касарни у Куршумлији. Том приликом погинуло је чак 11 припадника ВЈ, а 27 их је рањено. Команда Треће армије измештена је нешто раније тог кобног дана, али је један број припадника ВЈ почетак рата затекао у касарни.
Недалеко од сабласне рушевине, налази се споменик посвећен страдалим старешинама и војницима у НАТО агресији где су наведена и имена погинулих те прве ратне ноћи. Тада су животе изгубили Зоран Петровић, Властимир Станојевић, Миодраг Гладишев, Драган Радовић, Миливоје Илић, Владимир Недељковић, Радослав Баловић, Славиша Миленковић, Жарко Радовановић, Ивица Ђелић и Бранимир Перић.
Само неколико минута раније, на другом крају земље, у Сомбору, пројектил је пао на јединицу за електронско извиђање која је већ извесно време била у непрекидној приправности. Погинуо је заставник Радован Медић, док су његове колеге пуком срећом преживеле. Скоро истовремено, у касарни у Даниловграду настрадао је двадесетогодишњи војник Саша Стајић. Био је на стражарском месту, код хангара који је разорен пројектилом.
Прве ратне ноћи од 19.41 до 3.30 часова дејствовано је по целој територији СР Југославије. Тежиште напада, изведених у два таласа, било је на Ратном ваздухопловству и противваздухопловној одбрани (РВ и ПВО), о чему је у својој књизи „Нато агресија – РВ и ПВО у одбрани отаџбине” детаљно писао генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, ратни командант овог вида војске.

Авијација алијансе надирала је те ноћи из правца Албаније и Мађарске, а једна мања група авиона дошла је из правца БиХ. У пресретање је полетело пет ловачких авиона „миг 29”, али су три оборена, њихови пилоти су преживели. На аеродрому у Батајници, на земљи, уништено је 11 авиона. Ипак, прве ратне ноћи није било погинулих међу припадницима РВ и ПВО, а ракетне јединице су успеле да избегну ударе иако су биле приоритетни циљ непријатеља.
„Радарски систем ваздушног откривања и јављања незнатно је деградиран, систем командовања без већег оштећења, у функцији, без икаквих деградација”, записао је генерал Смиљанић.
Чак ни првог дана рата на удару није била само војска. Бомбардоване су фабрика авиона „Утва” у Панчеву, индустријски комплекс у београдској Раковици... Такође и база Јединице за специјалне операције МУП-а у Кули. У књизи „Ваздушни рат над Србијом 1999”, коју су написали историчар Бојан Димитријевић и генерал-потпуковник Јовица Драганић, наводи се које су снаге НАТО-а извеле прве нападе 24. марта 1999.
„Ујутру тог дана осам америчких Б-52 било је у приправности на аеродрому Ферфорд у Великој Британији. Ова група је потом узлетела и запутила се ка Балкану, летећи заобилазно преко Гибралтарског пролаза, задржавајући се у ваздуху у ширем региону јужне Европе и чекајући да падне мрак. Очекивао се сигнал за лансирање крстарећих ракета које су биле на овим бомбардерима. Они су предвече били носиоци првог таласа напада, испаливши ракете АГМ-86Ц, уз крстареће ракете ’томахавк’ које су лансиране са бродова у Јадрану”, наводе Димитријевић и Драганић.

У првим нападима на СРЈ учествовала су и два „невидљива” бомбардера Б-2, који су уз допуне горивом у ваздуху долетали директно из САД, што је била њихова прва борбена употреба. У поподневним сатима из Авијана су полетели амерички авиони Ф-15, Ф-16, А-10 и „невидљиви” Ф-117. Из Италије су полетали и британски, канадски, шпански, немачки, француски и холандски авиони.
Свима је тог дана било тешко, али је ипак било најтеже на Косову и Метохији. Тамо су сукоби између ВЈ и МУП-а против ОВК трајали већ годину дана. Борби је било и тог 24. марта, албанска паравојска хтела је да заузме што боље позиције очекујући интервенцију алијансе, али је потиснута од снага ВЈ и МУП-а.

Немоћни против војске, ударили су на цивиле

НАТО агресија на СРЈ трајала је 78 дана, од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Током тог рата погинула су 753 припадника ВЈ и МУП-а Србије, отприлике трећина од дејстава из ваздуха а остали у борбама против ОВК. Укупно, од почетка ескалације сукоба на Косову и Метохији 1998. па до краја НАТО агресије у јуну 1999. године погинула су 1.002 војника и полицајца. Број страдалих цивила током НАТО агресије није званично саопштен, па се процењени број ових жртава креће од око хиљаду па навише.
Најжешће борбе вођене су на граници са Албанијом, пре свега на подручју карауле „Кошаре” и планине Паштрик, када је спречен улазак снага ОВК и НАТО у јужну покрајину Србије.
Што се тиче дејства противваздухопловне одбране, она је функционисала током целог рата. Највећи успех је свакако било обарање „невидљивог” авиона Ф-117 што је био прави шок у свету, будући да је то једини авион тог типа изгубљен у више ратова у којима је употребљаван. Такође, оборен је и један Ф-16. Више авиона је погођено, за неке од тих случајева постоје докази, а недавно је и један бивши амерички пилот говорио о тешком оштећењу још једног „невидљивог” изнад Србије.
Нико не може заборавити страдање деце током НАТО агресије. Симбол најневинијих жртава је Милица Ракић која је настрадала у свом дому у Батајници, док је једанаестомесечна Бојана Тошевић погинула са оцем Божином у кући коју су засули пројектили алијансе...
Инфраструктура је девастирана. Бомбардована су и постројења са опасним материјама што је оставило трага на здравље људи и животну средину. Срушено је много мостова, онеспособљени су сви на Дунаву, осим Панчевачког моста у Београду. Гађане су трафостанице, употребљене су такозване графитне бомбе како би становништво остало без струје.
Тешко је побројати све случајеве страдања цивила. У бомбардовању РТС-а безобзирно је убијено 16 радника ове медијске куће. Погођен је путнички воз у грделичкој клисури, при чему је настрадао и млади брачни пар Марковић Бјелетић, Ана и Иван. Ниш је засут касетним бомбама, цивили су побијени и приликом гађања моста у Варварину. Никоме није јасно зашто су гађане стамбене зграде у Новом Пазару и место Мурино у Црној Гори где је међу жртвама било и деце.
Авијација НАТО-а је дејствовала муницијом са осиромашеним уранијумом што је такође угрозило здравље становништва и животну средину, посебно на Косову и Метохији. Употребљавани су стратешки бомбардери, па и „тепих” бомбардовање одређених циљева.
Рат који је отпочео без дозволе УН; окончан је Резолуцијом 1244 Савета безбедности светске организације и Кумановским споразумом 10. јуна 1999. године. Снаге ВЈ и МУП-а су се повукле, а за безбедност у јужној покрајини је и данас задужен Кфор.

Жаклин Настић: Цивили били пре свега жртве НАТО бомби

НАТО агресија на бившу СР Југославију је преседан који су САД и „коалиција вољних” наставиле 2003. године против Ирака, а сада га користи и Русија против Украјине, оценила је посланица Левице у немачком Бундестагу и председница фракције левице у одбору за одбрану Жаклин Настић. „Данас, 24. марта је 23. годишњица НАТО агресије на СРЈ. Тај напад је био јасно и хладнокрвно кршење међународног права и представља преседан, који су САД и коалиција вољних наставили у Ираку 2003. године, а сада га користи и Русија против Украјине”, истакла је Жаклин Настић у саопштењу достављеном Танјугу, преноси Б92.

Подсетила је да је Југославија 78 дана бомбардована под изговором, како је цитирала тадашњег шефа немачке дипломатије Јозефа Фишера, да би се „спречио други Аушвиц”. „НАТО је уништио градове, школе, болнице, електране, цркве, меморијалне центре, мостове, возове... Делимично чак и муницијом од уранијума. До дан-данас становништво има здравствене последице”, указала је она и нагласила да су жртве бомби пре свега били цивили.