Српска Јованка Орлеанка

Била је припадница светске елите, дружила се са Теодором Рузвелтом, Вудроом Вилсоном, са Романовима, краљевском породицом у Енглеској, са Џени Черчил. Поред богатства и утицаја, већи део живота провела је у Србији. Американка, Мабел Грујић, археолошкиња, хуманитарна радница и добротворка, супруга српског дипломате Славка Грујића. Рођена је као Мејбл Гордон Данлоп, школована у Америци, Француској и Грчкој.  Током боравка у Цариграду, дружи се са супругом Чедомира Мијатовића, који је у то време радио на султановом двору и од ње упознаје српску историју и народне песме, да би очарана, највећи део живота посветила управо афирмацији Србије у иностранству. Највећи амерички листови објављивали су њене интервује о Србима, њиховој историји, обичајима, песмама, војсци, а држала је и предавања на које је долазила америчка елита. Угледни „Њујорк тајмс” о њој пише као о „Американки која се са огромном страшћу бори за ’усвојену’ земљу свог супруга, српског дипломате, др Славка Грујића”, док су је у преписци најважнијих људи Србије оног времена именовали, једноставно, „Госпођа”.

Још током Балканских ратова пружа велику помоћ Србији, а прва добротворна акција била је прикупљање средстава за подизање Дома ученица средњих школа у Крунској улици у Београду. Позвала је тада и Михајла Пупина и америчког председника Вудроа Вилсона да помогну око оснивања комитета за прикупљање помоћи, коју доноси у Србију и предаје Црвеном крсту, Београдском женском друштву, Колу српских сестара, које је у знак захвалности бира за свог почасног члана.

По почетку Великог рата, дописница је Српског фонда са позивом за слање прилога за српску ратну сирочад, самохране породице ђака и студената. Оснива Одбор госпођа, који новчано помаже Девојачку школу, оснива болницу Светог Јована и дечију болницу у Нишу, а потом одлази и у Енглеску, окупља групу добровољних болничарки и креће у Србију бродом од Марсеја до Солуна и то трећом класом, како би уштеделе. Наредне 1915. године, са Пупином оснива у Њујорку Српски пољопривредни комитет, а потом, за време мужевљевог дипломатског службовања у Лондону, покреће Српски потпорни фонд, који набавља санитетски материјал за болнице по Србији. Током 1916. борави у Берну где организује слање пакета српским заробљеницима у логорима Аустроугарске и Немачке, а оста забележено и да је са мужем Славком и српском војском преживела егзодус и повлачење преко Албаније.

И после рата наставила је да помаже Србију, оснивајући Српски фонд за помоћ деци без родитеља и упућујући преко 7,5 милиона долара у Србију. Заједничким напорима, Мејбел и Славко, 1020. године, од Карнегијеве фондације добијају 100.000 долара како би се подигла Универзитетска библиотека у Београду. Супружници Грујић основали су и летњи Американски дом за српску болешљиву ратну сирочад на Јадрану, закупивши један дворац који су адаптирали и потпуно опремили, а Мејбл је као директорка дома надгледала његов рад. У Србији је наставила да живи и након мужевљеве смрти 1937. године, све до почетка Другог светског рата, када се преселила у Њујорк, а након рата, основала је фондацију за школовање деце, потомака Јеврема Грујића.

    Ова добротворка српског народа, коју је светска штампа због великог хуманитарног рада прозвала српком Јованком Орлеанком, преминула је у Њујорку од леукемије, у својој 84. години. Иако није сахрањена у породичној гробници Грујића на Новом гробљу у Београду, њено име уклесано је на споменику.