Гљиве и инсекти против пластичног отпада

У албуму апокалиптичних слика глобалног загађења међу најупечатљивијима су оне које приказују непрегледне депоније и огромна острва пластичног отпада која плутају океанима. Током разградње која траје стотинама година пластика се круни и распада на честице које се називају микропластика. Те „опиљке” ветрови разносе, кроз испаравање се дижу у атмосферу, а киша их потом враћа на тло. Многим воденим животињама и птицама микропластика улази у ланац исхране, а тога посредно није поштеђен ни човек. Без претеривања, могло би се рећи да пластику и дишемо и једемо...

Ова „велика микроопасност” по живи свет тек одскора је у фокусу науке и екологије. У наредне три године њоме ће се бавити и деветочлани тим наших истраживача окупљених око пројекта ЕМИПЛАСТ, чију реализацију финансира Фонд за науку Србије, у оквиру програма ИДЕЈЕ.

„У светским размерама проучаван је утицај микропластике на водене екосистеме. Неупоредиво је мање проучено како она утиче на квалитет и плодност земљишта и живи свет на њему. У том смислу наше истраживање је на Балкану апсолутно пионирски подухват”, каже др Слободан Крњајић, виши научни сарадник Института за мултидисциплинарна истраживања (ИМСИ) и руководилац пројекта ЕМИПЛАСТ.

Током прве фазе биће прикупљени узорци алувијалног земљишта са њива и из шума у долини Мораве (околина Лесковца), у Посавини (Мачва) и Подунављу (регион Смедерева). Тако ће Србија први пут добити јасну слику о количини микропластике на ова три подручја.

Затим следе лабораторијске анализе како би се утврдиле последице „пластифицирања” шумског и обрадивог земљишта у долинама три поменуте реке. Међутим, амбиције нашег научног тима су и много веће:

„Бавићемо се гљивама и инсектима, организмима који би убрзавањем разградње микропластике могли да помогну у борби против овог еколошког изазова. По тако постављеном задатку ЕМИПЛАСТ је јединствен у свету”, истиче биолог др Жаклина Марјановић, научни саветник у ИМСИ и аутор овог истраживачког пројекта.

Велика база прикупљених узорака тла послужиће као полигон за тестирање успешности „репрезентације” гљива, коју ће селектовати докторка Марјановић, као и за мерење учинка „анти пластик” инсеката, за чију „регрутацију” је задужен њен колега др Крњајић.

„Полимери пластике слични су полимерима лигнина, супстанце од које су грађени ћелијски зидови биљака. Зато ћемо микропластику понудити гљивама које разграђују лигнин до нивоа воде и угљен-диоксида. Па да видимо да ли ће загристи тај мамац”, објашњава наша саговорница.

Др Слободан Крњајић додаје да већ има искуства са инсектима који ће послужити за лабораторијске експерименте:

„Ради се о пет врста лептира и тврдокрилаца, с тим што неки од тих инсеката имају јачи апетит за микропластику насталу од кеса и сличне амбалаже, а други на стиропор”, објашњава руководилац пројекта.

Као и у сваком борбеном дејству, и овде се рачуна на садејство трупа. Тако би се остаци микропластике коју после гозбе излуче инсекти дали на даљу обраду гљивама, а провериће се и какав би био учинак тог процеса у обрнутом смеру, од гљива ка инсектима. Све зарад главног циља – стопостотне разградње микропластике.

На наше питање да ли би се здружена ефикасност инсеката и гљива могла проверити у реалним условима, у некаквој специјалној операцији, да не кажемо инвазији на депонију пластичног отпада, др Марјановић каже да би то био рискантан потез. Интервенције у природну равнотежу, каже, по правилу доводе до поремећаја екосистема, а није могуће претпоставити у шта би тај дисбаланс могао да се изроди.

Наши саговорници не одбацују могућност да се у перспективи зачну фарме инсеката и гљива које би „прождирале” микропластику, која углавном настаје од најчешћег пластичног отпада: ПЕТ амбалаже, једнократних прибора за јело, одеће од синтетичких материјала, аутомобилских гума... Чак су и фамозне биоразградиве кесе заправо обичне пластичне кесе, којима је додат адитив како би се брже распале на – микропластику.

Осим футуристичких перспектива, ЕМИПЛАСТ ће понудити и одговоре на актуелне изазове. Подручја за теренски рад нису случајно одабрана: ради се о регионима с традицијом пластеничког повртарства, па ће се урадити процена еколошког ризика и утицаја микропластике на тај вид пољопривредне производње.

„Сводови пластеника после неколико година постају крти, пропадају и морају да се мењају. Уместо да покупе и правилно депонују остатке, неки повртари их напросто заору, баш као што чине и с пластичним фолијама, којима се прекрива тло ради задржавања влаге и бржег зрења. Тако се у земљишту временом гомила микропластика”, упозорава др Крњајић.

На немар у одлагању израубованих пластеника указује и др Марјановић. Како истиче, шуме дуж река оскрнављене су бацањем свакојаког смећа, плус много тога нанесе и вода кад набуја.

„Када имате шуму којој је пластичним отпадом ослабљен имунитет, где су десетковане заједнице корисних гљива, онда је та шума лака мета за патогене инсекте и свакојаке штеточине. А када се ликвидирају шуме, на ред долазе јабучњаци, шљивици, сви воћњаци. Тога би морали да буду свесни неодговорни пољопривредници који од шума у својој околини праве дивље депоније и стоваришта микропластике”, закључује др Жаклина Марјановић.