Љутња на село

Ближе нам се, ево, још једни избори, па можда није згорег подсетити на вероватно најупорнију и најдуговечнију критику идеје демократије. То је она фамозна теза по којој је највећи проблем демократије то што у њој једнако вреди глас генија и глас кретена. Кад на биралиште изађе неки пословични Ајнштајн, његов глас не вреди ни трунке више од гласа неког полуретардираног Џона Смита који не зна да веже пертле на ципелама или не зна која му је десна, а која лева рука.

Није ово простор ни за сумирање те вишевековне „полемике”, а камоли за било какав покушај варијације на тему. Не, овде је то тек шлагворт за импресију да је управо та карактеристика демократије њен заправо најбољи део. Неки предизборни иступи зорно показују како има мало политички неписменијег света од такозваних српских интелектуалаца.

Две-три недеље уочи избора отворена је дуго најављивана обновљена пруга Београд – Нови Сад на којој сада најмодернији возови могу да развију брзину и од две стотине километара на сат. Експресни воз прелази удаљеност између два највећа града у Србији за једва пола сата, док онај „редовни” (регионални, који стаје на практично свакој станици) стиже за мање од сат времена.

То је, наравно, промена која видно мења квалитет живота великог броја људи. Опозициони политичари схватају то барем инстинктивно, па се не оглашавају превише на ову тему. Политички ангажовани интелектуалци, међутим, из неког разлога имају страшно интензивну потребу да ову ствар ниподаштавају, омаловажавају и релативизију. У тој бизарној намери понекад показују и необичну маштовитост. Ето, као, и пре је било возова, није то ништа посебно. То је као да се неко одушевљава најновијом генерацијом мобилних телефона и свим могућностима које ови пружају, а некакав пословични „бумер” завапи како је он имао мобилни још деведесет седме, а пре тога и пејџер.

Велики шпански филозоф Ортега и Гасет давно је писао – позивајући се на Дидроов „Парадокс о глумцу” – да за различите професије не вреде исти морални аршини. Нема ничег погубнијег за интелектуалца од тога да лаже и да своје мисли лоше вербално формулише. За политичара се пак, нарочито предизборно, готово подразумева да лаже, односно у најмању руку, да се непрецизно изражава. Интелектуалчев терен су речи, политичарев – дела; отуд су толико трагикомичне оне замерке српских антититоиста доживотном председнику социјалистичке Југославије да је, ето, био неначитан те да је лоше говорио и свој матерњи језик. За писца би такво што било срамотно, за политичара небитно. То што је Ђинђић био филозоф је свакако чиста случајност; уосталом, можда и најуспешнији српски политичар свих времена – Милош Обреновић – био је све пре него неко интелектуално префињен.

Регионално уважени српски уметник и интелектуалац, Саша Илић, бележи ових дана како „на возове на релацији Београд–Загреб–Љубљана–Вилах одавно више нико не рачуна”. Да је овакву реченицу изговорио политичар, то би било сасвим у реду, нарочито ако би се испоставило да му доноси гласове. Истовремено, међутим, декан Саобраћајног факултета у Београду Небојша Бојовић најављује реактивирање линије Београд – Љубљана већ ове године, уз појачан број полазака оне наредне.

Да ли ће Саша Илић да се „поспе пепелом” ако се испостави да „на возове на релацији Београд–Загреб–Љубљана–Вилах” ипак неко рачуна? Да ли ће му његови малобројни читаоци запамтити још једну погрешну процену? Да ли ће медијске платформе које публикују његова сматрања размислити о ангажовању аутора који више држи до истине и лепоте стила него до неспретног борбеног цинизма?

Питања су, наравно, реторичка. Илић је прави интелектуалац по мери ове средине. Из етимологије нам је познато да реч интелектуалац потиче од речи „клерик”, што ће рећи „верски службеник”. Међу Србима и Бошњацима постоји једна суштински идентична пословица која се разликује једино у „титули” актера. Но свеједно је да ли се на село наљути поп или хоџа, кад због те љутње направи (односно одсече себи) исту ствар.

Потцењивање важности инфраструктурних пројеката који позитивно утичу на живот великог броја људи, свеједно био то Мост на Ади или брзе пруге и ауто-цесте, нешто је што сeби могу допустити само симболички потомци хоџа и попова, такозвани интелектуалци, склони љутњи на село и тужним последицама. Политичари и обични људи по правилу имају паметнија посла.

Писац и новинар