Данте и глобализација

Највећи италијански песник и великан међу светским књижевним ствараоцима, Данте Алигијери (1265–1321) је од 1304. до 1307. године писао обимно дело „Convivio” (Банкет). У том стваралачком подухвату Данте је предложио решење којим ће се избећи ратови.

По његовом предлогу, цео свет би требало да постане монархија, с једном владом, под једним владаром. Пошто тај владар поседује све, он не би ништа желео да осваја, држао би похлепне краљеве у границама својих краљевстава и чувао мир међу њима. Међутим, Данте није утицао на тадашње владаре, који су радије ратом решавали међудржавне проблеме или одлазили у војне походе. Историја је потврдила да се, поред похлепе, рат може изазвати и другим узроцима, укључујући верске, етничке и језичке разлике. Десетогодишњи рат је, на пример, изазван отмицом жене Спартанца Менелаја – прелепу Јелену отео jе тројански принц Парис и одвео је у Троју.

Дакле, пре више од 700 година владари се нису освртали на могућност да се војни сукоби изоставе и оствари трајан мир, како им је великан предлагао. Од тог доба, а поготово у прошлом и овом веку, било је мноштво ратова с уништавањем милиона људских живота и великим разарањима. Данас су оружја толико усавршена да смо већ одавно дошли до могућности самоуништења. Требало би да се запитамо да ли је сада могуће начинити огроман напор да се Дантеова идеја глобализације реализује и успостави централна сила с контролом над свима, јер велике несреће, изазване похлепом, непрекидно се чине.

У прошлости су се не само Данте, већ и многи други врхунски ствараоци бавили мишљу како да се оствари трајан мир. Од доба Толстоја до недавно, позната су указивања великих људи с позивима одговорним и војницима да сe баци оружје, јер, како је узвикивао чилеански песник Пабло Неруда, „Лепо је живети на овoј планети”. Можда сви такви и слични позиви и нису потребни, јер разум нам није најважнија одлика; погрешно су антрополози нашу врсту назвали Homo sapiens.

Свеједно, данас ретко чујемо реч великана, а постоје бројни поводи да нам указују да је освајачка политика ђавоља работа. Можда сви ти савременици не спавају, већ због личне сигурности ћуте и тако се солидаришу с хајком на јавно мњење како би се створили етикетирани непријатељи. Ти непријатељи су ређе народи, казују аналитичари, него појединци које – ’оправдано’ – треба одстранити да би се остварио мир, а успут начинио освајачки искорак. И кад се без разлога формира непријатељ, јер наше право је важније од туђег, често се с било које стране покрене рат.

Академик Рајко Игић,
Сомбор