Успомене из ђачке клупе

Вишеград – И данас, у позним годинама, старина Видоје Станојчић, уосталом и као бројни некадашњи становници овог вишеградског краја уз границу са Србијом, посматра обрисе камене грађевине, некад чувене школе, смештене на најлепшем месту у Велетову.

Заискри му покоја суза при погледу на прозорска окна без стакла, шупљи и проваљени кров, коров који је зашао у дубоке пукотине на  зидовима што заједно са шибљем прави живи ланац око школске зграде, напросто је конзервирајући у затеченом, оронулом стању.

Гледајући некадашњу најлепшу и највећу грађевину у селу, Видоје каже да чује вриску и грају деце, те продорни глас послужитељке Вукосаве, која гледа на сат да би замахнула бронзаним звоном и означила почетак или крај часа.

– Одмах после Другог светског рата школа је била у подруму приватне куће Средоја Андрића, у засеоку Кула. Сећам се, поред нас деце из Велетова, у школу су долазили и ђаци из суседних села – Црнча, Јелашци, Столац, Тетребица, Тасићи, Бијела и Босанска Јагодина – додаје Видоје.

Каже да је његовог оца, у старој мањој школи, учила учитељица Цила, запамћена по праменовима дуге плаве косе и по цицаној хаљини око које су облетали сеоски момци.

– У школу у Андрића кући ишло је преко 120 ученика, и то у две смене. Било је то време кад су појединци касно полазили у школу, тако да су неки били чак и старији од учитељице – прича Видоје, напомињући да је била строга, али праведна, те да се обавезно морала знати географија.

Прича нам да су после Другог светског рата у вечерњу школу или течај, по наредби, морале ићи све жене и девојке, све док не би научиле да читају и пишу.

Нова школска зграда, ова која данас одбројава последње дане, изграђена је добровољним акцијама 1953. године, а у њеним најбољим данима наставу је похађало и до 200 ђака.

– Био је то главни догађај у нашем крају. Ту у близини отворили су каменолом, одакле се камен по шинама на малим вагонетима превозио до градилишта. На брегу Подбунар направљена је кречана, а сељаци су секли столетна стабла борова по Тетребици и резали их дубећим тестерама. Свако домаћинство у Велетову добило је од одборника задатак да извуче од железничке станице у Босанској Јагодини одређен број црепова са воловским или коњским запрегама – присећа се Видоје тог послератног елана, заноса, али и партијских директива.

Сећајући се тих лепих школских дана, Видоје нам прича о писаљкама и   таблицама на којима се писало и рачунало, о уџбеницимаи буквару „са обавезном Титовом сликом на првој страни”.

– У школи је била организована и ђачка кухиња у којој је бака Јованка делила по две кришке хлеба и белу кафу од млека у праху, а сваки ђак је од куће доносио свој металнилончић.

– Сећам се, многи ђациби једну појели а другу кришку „белог сомуна” носили кући, млађој браћи и сестрама, јер се у многим домаћинствима још увек јео само кукурузни хлеб – каже Видоје.

Присећа се Видоје како је за старијим момцима ишао до узвишења Дуб,где би на овећем каменом стећку запевали по две песме, а онда из свег гласа повикали: „Дођите вечерас на село у школу, мореее”!

Било је то својеврсно оглашавање и знак младима из околних села да се у школи у Велетову одржава игранка, на којој је на кларинету свирао „чачак”, „моравац” и „ужичанку”чувени свирач Боро Гавриловић.

– У школама у Велетову ученике су, поред Циле, учили учитељица Зора, па Боривоје Станковић, Мићо и Вера Јовић, Момир и Ружа Сердар, Азиз Табаковић, Исмет Курспахић, Милутин Ћехо, па све до последњег учитеља Михајла Кузмановића – сећа се Видоје.

И тако, кад је „књига спала на два слова”, односно школа на два ђака, Михајло Кузмановић је пред последњи рат заувек замандалио школска врата и заковао их унакрсним дрвеним даскама. Ваљда да школу сачува за нека боља времена која су, очигледно, отишла у историју и дуго сећање.

Одавно су унакрсне даске на вратима иструлиле, а у једној од учионица немо стоји само једна стара исписана клупа и дотрајала, још неизбрисана, школска табла.

Права је штета што се неко не сети да ову, као и бројне сличне одавно напуштене школске зграде, не реновира и не претвори у неку врсту сеоске спомен школе у којима би се уз мале паре могли организовати летњи одмори за ученике из градских школа.