Капитал ће обрстити планету

Професор Денис Медоус је још 1972. написао књигу „Границе раста”  и закључио да ће у наредних неколико деценија границе раста бити достигнуте и да после тога следи велики пад броја становника. Он каже „... да су границе раста последице експоненциjалног раста броја становника на планети, експоненциjалног раста индустријске и пољопривредне производње, исцрпљености ресурса и експоненциjалног раста загађености планете у условима ограничене количине необновљивих ресурса”.  Од те 1972. па до ове 2022. прошло је педесет година.

Појавио се вирус ковид 19, за сада нико поуздано не зна одакле и зашто? Из каквих се то  комбинација рађао, из какве и колике загађености, раскопавања планете, спаљивањa фосилних горива, крематоријума и разних других отрова које као вулканска ерупција избацују профитне бушотине које иза себе остављају читаве кратере, ране, на природно прелепој плавој и срећом још увек зеленој планети Земљи. Нарушена равнотежа између екологије и економије у корист економије. Неодрживо. Последице, вирус почео да проређује становништво подједнако на свим географским меридијанима и ширинама управо онако како је 1972. предвидео професор Медоус. Границе раста достигнуте, следи пад броја становника. Професор закључује да нам је потребна нова теорија усклађеног развоја између екологије и економије. Глорификовањем само једног нарушава се друго и обрнуто. Нарушаваном равнотежом повећава се раскорак између исцрпљивости ресурса и све већег броја становника.

Ову истину искористиле су неке међународне  десничарске организације с тезом о „златној милијарди” по којој навoдно ресурси планете могу да издрже само милијарду становника са задовољавајућим стандардом за сваког појединачно, а да је од седам (или можда осам) милијарди, колико нас данас има у свету, читавих шест милијарди вишак. То је расистичка теорија, често прожимана елементима нацизма и тешка злоупотреба начина размишљања о будућности. Нуклеарне бомбе су већ у спремишту, ако их се докопају национални заветници најјачих, нестаће шест милијарди... Ипак, отимачина око ограничених ресурса била је и биће подлога свих хладноратовских заоштравања међу државама (нацијама) која кулминирају у ратовима и проређивању становништва. У мојој књизи „Раскршћа без путоказа” у једном од педесетак есеја, „Штајнбах у Срему”,  пре четири године успузао сам се до централног дела приче, до термина „одрживи развој”, дакле две године пре пандемије (2020).

У тој причи каже се да је најпре постојало право поприште борбе човека и природе у којем је човек извукао дебљи крај, те је то  мало аустријско село, Штајнбах, постало синоним девастираног и расељаваног простора. У њему су се могли видети само старци који изумиру и понеки лутајући пас. Нама ништа непознато, умирање села, скице с југоистока Србије. А онда је чаробна формула одрживог развоја са доследном применом неких нових светских узанса, правила и упутстава претворила то село у пример успешног и за ново усељавање атрактивног простора, и то у светским релацијама. Човек је уравнотежио најпре себе, потом остварио сагласје с природом. Разумели се.

Без ове врсте спасоносне формуле природа (вируси) ће „појести” људе. Начела нас, зато што смо је нарушили, наружили, запрљали. Жестоко  одговорила. У мислима покушао сам да пренесем скице Штајнбаха у Срем, па је то одредило и наслов овог есеја. Суштина приче препорода аустријског села је у подизању социјалног капитала средине, повећању задовољства људи, посвећености заједништву, солидарности. То је дало резултате, појединац је видео циљ, пут до њега, ентузијазам завладао, подигнута енергија учинила своје. Синергија. Штајнбах постаје огледна сеоска месна заједница с великим домаћинима на малим поседима. Туристичка атракција. Срастањем с природним окружењем човек постаје део покретачке снаге сила природе. На другачији начин потврђена стара истина: какав домаћин – таква кућа, каква средина – такво друштво. У Штајнбаху све посложено, човек, окружење, природа. Свако на свом месту, у својој улози.

Насупрот овоме код нас себичност доминира, лични интерес постаје једина вођица која обликује све око себе, природу, друштвене односе. Због међа комшије не говоре, породице се у несрећним деобама наслеђа растачу, отуђују, раскорењавају. Интереси граница немају. Србија (про)пада, јер је лични интерес дубоко потопио општи, заједнички, колективни, јавни. Поражени солидарност, хуманизам, људскост. Све је (читај све вредности) на продају, и антифашизам, и црква и ближа и даља историја. На светском плану капитал ће обрстити планету, ако се све њему препусти, либерализам. Уколико се, пак, капитал затвори у националне границе суверених држава тад почиње да риче, гребе, гризе, ломиће све испред себе у жељи да изађе, јер без експанзије не може да расте, да се оплођује; добићемо репризу Првог и Другог светског рата. Либерализам и национализам подједнаке штете наносе трајању  људске цивилизације. Може нас спасти другачији однос према заједничким добрима од којих је клима само једно, али најважније јавно добро. Штајнбах на светском нивоу. Ваљда је зато веома читани економиста света данашњице Тома Пикети написао најновију књигу „Једва чекам социјализам”. Светски договорена правила чувања заједништва јача су од било каквог националног законодавства. Без те врсте новог заједништва, које није стари социјализам с методама гулага и голих отока, човек бива поражен у свом највреднијем, у свом уму, замире култура, а с њом и мисао. Подсећам на старогрчке мудраце: „Кад у Атини нестане обућара, ићи ћемо боси, ако нестане кројача ићи ћемо голи, али ако не буде културе, неће бити Атине.” Изумире врста, чак посрће и сопствена реченица када ово записујем.

Др Станко Радмиловић, бивши председник Владе Републике Србије, написао је пре неких двадесетак година књигу „Убрзани развој уз стабилност” којој је подлога била баш концепција одрживог развоја. Није случајно одабрао ту врсту размишљања у својој студији, јер је уочавао потребу размеравања односа  природе и људи, ресурса и потенцијала. Старији га се сећају како је тужних и тешких деведесетих година прошлог века јавно изнео тезу да се из Србије као из „суве дреновине” више ништа исцедити не може.  Годину-две пре него што је Станко преминуо,  новембра 2018. године, једно касно по подне, као пензионери, нашли смо се на вечери у новосадском кафићу „Плава фрајла”, у „Спенсу”: Милорад Ђилас, Станко Радмиловић, Стево Радмиловић и ја. По ко зна који пут вртели смо нашу прошлост, њене странпутице, али и наде. У мислима трагали за одрживим развојем. Па, и наслов моје књиге „Раскршћа без путоказа” није случајан, ми још увек лутамо, тражимо себе у себи, а онда и нас у природи и окружењу или што је исто природу у нама.

Закључак: да би се супротставили слепом деловању економских законитости на пустошењу планете Земље неопходни су заједнички циљеви и још јединственије деловање човечанства. Без тога имаћемо само процесе у којима очовечење човека нестаје, понеки се чак и позверују, пример је Хитлер и њему слични.  Мора се мењати људска заједница, али и човек. „Биће нам боље, кад ми будемо бољи”, рече мудри патријарх Павле.

Публициста и бивши члан Савезне владе у СФРЈ