Kapital će obrstiti planetu

Profesor Denis Medous je još 1972. napisao knjigu „Granice rasta”  i zaključio da će u narednih nekoliko decenija granice rasta biti dostignute i da posle toga sledi veliki pad broja stanovnika. On kaže „... da su granice rasta posledice eksponencijalnog rasta broja stanovnika na planeti, eksponencijalnog rasta industrijske i poljoprivredne proizvodnje, iscrpljenosti resursa i eksponencijalnog rasta zagađenosti planete u uslovima ograničene količine neobnovljivih resursa”.  Od te 1972. pa do ove 2022. prošlo je pedeset godina.

Pojavio se virus kovid 19, za sada niko pouzdano ne zna odakle i zašto? Iz kakvih se to  kombinacija rađao, iz kakve i kolike zagađenosti, raskopavanja planete, spaljivanja fosilnih goriva, krematorijuma i raznih drugih otrova koje kao vulkanska erupcija izbacuju profitne bušotine koje iza sebe ostavljaju čitave kratere, rane, na prirodno prelepoj plavoj i srećom još uvek zelenoj planeti Zemlji. Narušena ravnoteža između ekologije i ekonomije u korist ekonomije. Neodrživo. Posledice, virus počeo da proređuje stanovništvo podjednako na svim geografskim meridijanima i širinama upravo onako kako je 1972. predvideo profesor Medous. Granice rasta dostignute, sledi pad broja stanovnika. Profesor zaključuje da nam je potrebna nova teorija usklađenog razvoja između ekologije i ekonomije. Glorifikovanjem samo jednog narušava se drugo i obrnuto. Narušavanom ravnotežom povećava se raskorak između iscrpljivosti resursa i sve većeg broja stanovnika.

Ovu istinu iskoristile su neke međunarodne  desničarske organizacije s tezom o „zlatnoj milijardi” po kojoj navodno resursi planete mogu da izdrže samo milijardu stanovnika sa zadovoljavajućim standardom za svakog pojedinačno, a da je od sedam (ili možda osam) milijardi, koliko nas danas ima u svetu, čitavih šest milijardi višak. To je rasistička teorija, često prožimana elementima nacizma i teška zloupotreba načina razmišljanja o budućnosti. Nuklearne bombe su već u spremištu, ako ih se dokopaju nacionalni zavetnici najjačih, nestaće šest milijardi... Ipak, otimačina oko ograničenih resursa bila je i biće podloga svih hladnoratovskih zaoštravanja među državama (nacijama) koja kulminiraju u ratovima i proređivanju stanovništva. U mojoj knjizi „Raskršća bez putokaza” u jednom od pedesetak eseja, „Štajnbah u Sremu”,  pre četiri godine uspuzao sam se do centralnog dela priče, do termina „održivi razvoj”, dakle dve godine pre pandemije (2020).

U toj priči kaže se da je najpre postojalo pravo poprište borbe čoveka i prirode u kojem je čovek izvukao deblji kraj, te je to  malo austrijsko selo, Štajnbah, postalo sinonim devastiranog i raseljavanog prostora. U njemu su se mogli videti samo starci koji izumiru i poneki lutajući pas. Nama ništa nepoznato, umiranje sela, skice s jugoistoka Srbije. A onda je čarobna formula održivog razvoja sa doslednom primenom nekih novih svetskih uzansa, pravila i uputstava pretvorila to selo u primer uspešnog i za novo useljavanje atraktivnog prostora, i to u svetskim relacijama. Čovek je uravnotežio najpre sebe, potom ostvario saglasje s prirodom. Razumeli se.

Bez ove vrste spasonosne formule priroda (virusi) će „pojesti” ljude. Načela nas, zato što smo je narušili, naružili, zaprljali. Žestoko  odgovorila. U mislima pokušao sam da prenesem skice Štajnbaha u Srem, pa je to odredilo i naslov ovog eseja. Suština priče preporoda austrijskog sela je u podizanju socijalnog kapitala sredine, povećanju zadovoljstva ljudi, posvećenosti zajedništvu, solidarnosti. To je dalo rezultate, pojedinac je video cilj, put do njega, entuzijazam zavladao, podignuta energija učinila svoje. Sinergija. Štajnbah postaje ogledna seoska mesna zajednica s velikim domaćinima na malim posedima. Turistička atrakcija. Srastanjem s prirodnim okruženjem čovek postaje deo pokretačke snage sila prirode. Na drugačiji način potvrđena stara istina: kakav domaćin – takva kuća, kakva sredina – takvo društvo. U Štajnbahu sve posloženo, čovek, okruženje, priroda. Svako na svom mestu, u svojoj ulozi.

Nasuprot ovome kod nas sebičnost dominira, lični interes postaje jedina vođica koja oblikuje sve oko sebe, prirodu, društvene odnose. Zbog međa komšije ne govore, porodice se u nesrećnim deobama nasleđa rastaču, otuđuju, raskorenjavaju. Interesi granica nemaju. Srbija (pro)pada, jer je lični interes duboko potopio opšti, zajednički, kolektivni, javni. Poraženi solidarnost, humanizam, ljudskost. Sve je (čitaj sve vrednosti) na prodaju, i antifašizam, i crkva i bliža i dalja istorija. Na svetskom planu kapital će obrstiti planetu, ako se sve njemu prepusti, liberalizam. Ukoliko se, pak, kapital zatvori u nacionalne granice suverenih država tad počinje da riče, grebe, grize, lomiće sve ispred sebe u želji da izađe, jer bez ekspanzije ne može da raste, da se oplođuje; dobićemo reprizu Prvog i Drugog svetskog rata. Liberalizam i nacionalizam podjednake štete nanose trajanju  ljudske civilizacije. Može nas spasti drugačiji odnos prema zajedničkim dobrima od kojih je klima samo jedno, ali najvažnije javno dobro. Štajnbah na svetskom nivou. Valjda je zato veoma čitani ekonomista sveta današnjice Toma Piketi napisao najnoviju knjigu „Jedva čekam socijalizam”. Svetski dogovorena pravila čuvanja zajedništva jača su od bilo kakvog nacionalnog zakonodavstva. Bez te vrste novog zajedništva, koje nije stari socijalizam s metodama gulaga i golih otoka, čovek biva poražen u svom najvrednijem, u svom umu, zamire kultura, a s njom i misao. Podsećam na starogrčke mudrace: „Kad u Atini nestane obućara, ići ćemo bosi, ako nestane krojača ići ćemo goli, ali ako ne bude kulture, neće biti Atine.” Izumire vrsta, čak posrće i sopstvena rečenica kada ovo zapisujem.

Dr Stanko Radmilović, bivši predsednik Vlade Republike Srbije, napisao je pre nekih dvadesetak godina knjigu „Ubrzani razvoj uz stabilnost” kojoj je podloga bila baš koncepcija održivog razvoja. Nije slučajno odabrao tu vrstu razmišljanja u svojoj studiji, jer je uočavao potrebu razmeravanja odnosa  prirode i ljudi, resursa i potencijala. Stariji ga se sećaju kako je tužnih i teških devedesetih godina prošlog veka javno izneo tezu da se iz Srbije kao iz „suve drenovine” više ništa iscediti ne može.  Godinu-dve pre nego što je Stanko preminuo,  novembra 2018. godine, jedno kasno po podne, kao penzioneri, našli smo se na večeri u novosadskom kafiću „Plava frajla”, u „Spensu”: Milorad Đilas, Stanko Radmilović, Stevo Radmilović i ja. Po ko zna koji put vrteli smo našu prošlost, njene stranputice, ali i nade. U mislima tragali za održivim razvojem. Pa, i naslov moje knjige „Raskršća bez putokaza” nije slučajan, mi još uvek lutamo, tražimo sebe u sebi, a onda i nas u prirodi i okruženju ili što je isto prirodu u nama.

Zaključak: da bi se suprotstavili slepom delovanju ekonomskih zakonitosti na pustošenju planete Zemlje neophodni su zajednički ciljevi i još jedinstvenije delovanje čovečanstva. Bez toga imaćemo samo procese u kojima očovečenje čoveka nestaje, poneki se čak i pozveruju, primer je Hitler i njemu slični.  Mora se menjati ljudska zajednica, ali i čovek. „Biće nam bolje, kad mi budemo bolji”, reče mudri patrijarh Pavle.

Publicista i bivši član Savezne vlade u SFRJ