Генерала Жданова број 40

У миљеу овдашње и светске окружујуће неизвесности, ратова и насиља, зараза и загађења, политикантства и борбе за власт, свеколиког међуљудског захлађења и отуђења – посегох за једном гранчицом породичног стабла. Да је наново озеленим, сачувам од заборава. Априла крајем тридесетих година минулог столећа једна млада девојка стајаше на окомитој обали Вардара у Скопљу. Сâма, загледана у воду, смраченог лица без наде. А онда затвори очи и баци се у матицу. Непознати војник који баш тада туда пролазише одмах скочи у воду и спасе је у последњем тренутку, пре потпуног утапања. Умало да та очајница непромишљено сконча због несрећне љубави, сазнадох много касније. Мој отац, њен сестрић непуних десет година млађи, за њу је са симпатијама говорио „луда глава, за две ноге није”,  шалећи се и задиркујући је. Притом, загрливши је нежно као сестру коју иначе није имао. А она, при подсећању на ону умало трагичну секвенцу свога девојаштва, погнула би главу уроњена у мисли, с горким осмехом, сетно.

Беше то наша породична „тетка Вера”, у ствари нана Загина најмлађа сестра с татине стране. Оливера Јовановић, после удата Ивановић. Старосна разлика између њих две беше већа од двадесет лета. Омиљено лице у породици, можда некако  и најтужније а, показало је време, помало неснађено у животу. А није било у фамилији никога ко тетка Веру није волео, њену топлину, вредноћу, пожртвованост, па и наивност. Једино је та моја обожавана баба-тетка одржавала контакте са свим члановима фамилије, и ближим и даљим: знала када је коме рођендан, месила тим поводима торте, правила колаче, особито према деци била издашна и у осећањима и у материјалним давањима – у сваковрсној помоћи. А далеко од тога да је била имућна.

И у познијим годинама остаде прелепа жена, некада неустрашива и жустра партизанка. Као млада  „преосетљиви џамбас”, налик лику Оливере Марковић из филма „Балкан-експрес". А на своју имењакињу је и подсећала, онако чистог лица и проницљивих, живих очију. Но, стално се због нечег секирала, вајкала. Живот је није штедео, а ни она сâму себе. „Овај свет није направљен за љубазне људе. Љубазни бивају искоришћени и пропадају....” (Фредерик Бакман, „Ми против вас”). Биће да се једино одмарала кад оде некуд у госте – са одушевљењем смо је и ми примали на више дана у Шапцу – а и онда је настојала да буде при руци. Непрекидно на ногама, и када тô није било неопходно. Друга нанина сестра, мудра бака Стана, ненадмашни велемајстор за решавање  укрштених речи, за време својих боравака код нас вечито је нешто штрикала, плела, па нас тим својим производима даровала, мене највише. И она беше натпросечно марљива и мила, али сасвим другачијег темперамента од тетка Вере. Трећу нанину сестру, отреситу бака Лепу, виђали смо у Београду само спорадично, а њиховог заједничког брата Станишу који је непрекидно живео на југу Србије и умро током седамдесетих година – једва да сам и упознао.

Генерал Владимир Иванович Жданов био је совјетски и југословенски херој, један од заповедника војске која је ослободила Београд, октобра 1944. године. Рођен у Украјини, у Кијеву, 1902, погинуо је као члан војне делегације у авионској несрећи на Авали октобра 1964. године. Генерала Жданова – данас Ресавска улица – број 40. Често и радо посећивана рођачка, тетка Верина адреса – и док смо становали у Шапцу и када смо прешли за Београд. Она беше удата за Стева Ивановића, високог (у оба смисла) војног официра, дипломираног правника, председника Морнаричког суда одмах по завршетку Другог светског рата. Добили су двоје деце, Пера и Даницу. Када су се развели, чика Стево је неко време остао у истом стану, преграђеном и с два одвојена улаза: као адолесценту мени је то било веома интересантно, будући да сам у једном цугу – у пар корака хода – ишао у посету и код тетка Вере и код чика Стева. А он ми је са жаром причао поједине анегдоте из рата, а када сам уписао Правни факултет – износио ми је и анализирао поједине занимљиве судске случајеве. Доцније се одселио у стан своје друге жене, иначе тетка Верине пријатељице, где је отворио адвокатску канцеларију. Његове „сукцесивне” супруге беху у одличним односима, посећиваше се редовно, посебно кад он није био код куће.

Из тетка Вериног стана носим још у ноздрвама домаћински мирис запршке, пржених јаја, паприка и кафе, памтим жућкасту стару кухињу и покућство које (ми) је уливало сигурност, необични, дубоки светларник који се указивао из једног угла велике собе, поклоне из Трста.  С њиховог великог балкона пуцао је поглед на улицу, на парк Мањеж и парче задњег дела зграде Југословенског драмског позоришта. Тетка Вера је до пензионисања радила као службеница у предузећу „Комграп”. Враћајући се с посла носила је свакад некакве торбе и кесе, препуне и тешке. Најчешће с потрепштинама за кућу. Остало ми је у дубоком сећању њено драго, неретко уморно лице заоденуто бригама и борама, све више и годинама.

Син наших Ивановића, Перо, бата-Пера, лаф, дивно „откачен”. Фан фудбалских утакмица и рок-музике, основао је и свирао гитару у ВИС-у „Свеци”. Колоритна личност, онако танак и прав, дечачког осмеха, дамама неодољив. Даница-Дана, моја „права тетка” – стасита, поносна и заносна а преозбиљна,  мешавина јужњачко-српске (Сурдулица, Прокупље, одакле потиче породица Јовановић) и црногорске крви (по оцу). Изразито светлог лица, косе црне попут абоноса. Дана је завршила журналистику, беше неко време и стјуардеса „Адрија ервејза”.

Све у свему, у историји наше шире фамилије, у мојим неизбрисивим успоменама тетка Вера, одавно почивша, као и њени потомци заузимају значајно, достојно и  незаобилазно место. Никада ниједна ружна реч, а камоли рђав гест између нас. Напротив. Ово је тек мали омаж захвалности тетка Вериној личности, њеној племенитости и доброти.

„А онда поче да пада киша. Спрва крупна, пљусковита, а онда ситна, постојана... Свет стаде да се осипа окрајцима. ” (Горан Петровић, „Ситничарница код срећне руке”)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду