Generala Ždanova broj 40

U miljeu ovdašnje i svetske okružujuće neizvesnosti, ratova i nasilja, zaraza i zagađenja, politikantstva i borbe za vlast, svekolikog međuljudskog zahlađenja i otuđenja – posegoh za jednom grančicom porodičnog stabla. Da je nanovo ozelenim, sačuvam od zaborava. Aprila krajem tridesetih godina minulog stoleća jedna mlada devojka stajaše na okomitoj obali Vardara u Skoplju. Sâma, zagledana u vodu, smračenog lica bez nade. A onda zatvori oči i baci se u maticu. Nepoznati vojnik koji baš tada tuda prolaziše odmah skoči u vodu i spase je u poslednjem trenutku, pre potpunog utapanja. Umalo da ta očajnica nepromišljeno skonča zbog nesrećne ljubavi, saznadoh mnogo kasnije. Moj otac, njen sestrić nepunih deset godina mlađi, za nju je sa simpatijama govorio „luda glava, za dve noge nije”,  šaleći se i zadirkujući je. Pritom, zagrlivši je nežno kao sestru koju inače nije imao. A ona, pri podsećanju na onu umalo tragičnu sekvencu svoga devojaštva, pognula bi glavu uronjena u misli, s gorkim osmehom, setno.

Beše to naša porodična „tetka Vera”, u stvari nana Zagina najmlađa sestra s tatine strane. Olivera Jovanović, posle udata Ivanović. Starosna razlika između njih dve beše veća od dvadeset leta. Omiljeno lice u porodici, možda nekako  i najtužnije a, pokazalo je vreme, pomalo nesnađeno u životu. A nije bilo u familiji nikoga ko tetka Veru nije voleo, njenu toplinu, vrednoću, požrtvovanost, pa i naivnost. Jedino je ta moja obožavana baba-tetka održavala kontakte sa svim članovima familije, i bližim i daljim: znala kada je kome rođendan, mesila tim povodima torte, pravila kolače, osobito prema deci bila izdašna i u osećanjima i u materijalnim davanjima – u svakovrsnoj pomoći. A daleko od toga da je bila imućna.

I u poznijim godinama ostade prelepa žena, nekada neustrašiva i žustra partizanka. Kao mlada  „preosetljivi džambas”, nalik liku Olivere Marković iz filma „Balkan-ekspres". A na svoju imenjakinju je i podsećala, onako čistog lica i pronicljivih, živih očiju. No, stalno se zbog nečeg sekirala, vajkala. Život je nije štedeo, a ni ona sâmu sebe. „Ovaj svet nije napravljen za ljubazne ljude. Ljubazni bivaju iskorišćeni i propadaju....” (Frederik Bakman, „Mi protiv vas”). Biće da se jedino odmarala kad ode nekud u goste – sa oduševljenjem smo je i mi primali na više dana u Šapcu – a i onda je nastojala da bude pri ruci. Neprekidno na nogama, i kada tô nije bilo neophodno. Druga nanina sestra, mudra baka Stana, nenadmašni velemajstor za rešavanje  ukrštenih reči, za vreme svojih boravaka kod nas večito je nešto štrikala, plela, pa nas tim svojim proizvodima darovala, mene najviše. I ona beše natprosečno marljiva i mila, ali sasvim drugačijeg temperamenta od tetka Vere. Treću naninu sestru, otresitu baka Lepu, viđali smo u Beogradu samo sporadično, a njihovog zajedničkog brata Stanišu koji je neprekidno živeo na jugu Srbije i umro tokom sedamdesetih godina – jedva da sam i upoznao.

General Vladimir Ivanovič Ždanov bio je sovjetski i jugoslovenski heroj, jedan od zapovednika vojske koja je oslobodila Beograd, oktobra 1944. godine. Rođen u Ukrajini, u Kijevu, 1902, poginuo je kao član vojne delegacije u avionskoj nesreći na Avali oktobra 1964. godine. Generala Ždanova – danas Resavska ulica – broj 40. Često i rado posećivana rođačka, tetka Verina adresa – i dok smo stanovali u Šapcu i kada smo prešli za Beograd. Ona beše udata za Steva Ivanovića, visokog (u oba smisla) vojnog oficira, diplomiranog pravnika, predsednika Mornaričkog suda odmah po završetku Drugog svetskog rata. Dobili su dvoje dece, Pera i Danicu. Kada su se razveli, čika Stevo je neko vreme ostao u istom stanu, pregrađenom i s dva odvojena ulaza: kao adolescentu meni je to bilo veoma interesantno, budući da sam u jednom cugu – u par koraka hoda – išao u posetu i kod tetka Vere i kod čika Steva. A on mi je sa žarom pričao pojedine anegdote iz rata, a kada sam upisao Pravni fakultet – iznosio mi je i analizirao pojedine zanimljive sudske slučajeve. Docnije se odselio u stan svoje druge žene, inače tetka Verine prijateljice, gde je otvorio advokatsku kancelariju. Njegove „sukcesivne” supruge behu u odličnim odnosima, posećivaše se redovno, posebno kad on nije bio kod kuće.

Iz tetka Verinog stana nosim još u nozdrvama domaćinski miris zaprške, prženih jaja, paprika i kafe, pamtim žućkastu staru kuhinju i pokućstvo koje (mi) je ulivalo sigurnost, neobični, duboki svetlarnik koji se ukazivao iz jednog ugla velike sobe, poklone iz Trsta.  S njihovog velikog balkona pucao je pogled na ulicu, na park Manjež i parče zadnjeg dela zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Tetka Vera je do penzionisanja radila kao službenica u preduzeću „Komgrap”. Vraćajući se s posla nosila je svakad nekakve torbe i kese, prepune i teške. Najčešće s potrepštinama za kuću. Ostalo mi je u dubokom sećanju njeno drago, neretko umorno lice zaodenuto brigama i borama, sve više i godinama.

Sin naših Ivanovića, Pero, bata-Pera, laf, divno „otkačen”. Fan fudbalskih utakmica i rok-muzike, osnovao je i svirao gitaru u VIS-u „Sveci”. Koloritna ličnost, onako tanak i prav, dečačkog osmeha, damama neodoljiv. Danica-Dana, moja „prava tetka” – stasita, ponosna i zanosna a preozbiljna,  mešavina južnjačko-srpske (Surdulica, Prokuplje, odakle potiče porodica Jovanović) i crnogorske krvi (po ocu). Izrazito svetlog lica, kose crne poput abonosa. Dana je završila žurnalistiku, beše neko vreme i stjuardesa „Adrija ervejza”.

Sve u svemu, u istoriji naše šire familije, u mojim neizbrisivim uspomenama tetka Vera, odavno počivša, kao i njeni potomci zauzimaju značajno, dostojno i  nezaobilazno mesto. Nikada nijedna ružna reč, a kamoli rđav gest između nas. Naprotiv. Ovo je tek mali omaž zahvalnosti tetka Verinoj ličnosti, njenoj plemenitosti i dobroti.

„A onda poče da pada kiša. Sprva krupna, pljuskovita, a onda sitna, postojana... Svet stade da se osipa okrajcima. ” (Goran Petrović, „Sitničarnica kod srećne ruke”)

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu