Гласови беса и ината

Изборно јутро у Грачаници личи на организовану сеобу. Сви знају да треба да се иде, сви су добили некаква обавештења – а свако има неко питање и за себе и за друге: где смо ми, кад се креће, ко вози? Изгледа као да су та питања више израз нервозе, чуђења, протеста или неверице. На платоу испред општине Грачаница, између споменика страдалима у Првом светском рату и капелице убијеном дечаку Димитрију Поповићу (2004), стоје групе људи који раде у косовском систему, новинари, италијански карабинијери, џип Кфора, посебне јединице косовске полиције у тамним униформама...

Мало даље испред општине Приштина, која је измештена у Грачаницу, велика маса људи, компактна. Не могу да стану у аутобусе. – Ја сам јутрос поставио три дијагнозе, и одох – каже доктор Драган Перић. Уморан је, неће да вози, иде да гласа организованим превозом.

С друге стране, дијагноза политичке ситуације и овог масовног покрета људи могла би стати у две речи – бес и инат. Овај свет је остао без избора, без последњег права које му је остало. Команданти ОВК који су били претходна албанска власт на Косову нису успели да у српским гетима забране гласање – Курти је успео; међународна заједница која је гарантовала светињу избора и урадила све да Срби признају косовски систем саопштава – Квинта је разочарана; Београд је сатеран уза зид и прети – више ништа неће бити исто! Између тих сила остао је појединац са својим бесом и инатом, с понижењем и троструким притиском, јер на изборима мора да гласа изван својих гето средина.

На јучерашњем путу понижења од Приштине до Куршумлије најбоље су прошли албански превозници. Ово је њихов најбољи посао: „Меми рајзен”, који саобраћа на релацији Приштина–Елбасан и Приштина–Тирана– Драч, јуче пажљиво вози путем препуним рупа надомак Куршумлије. Све комбије и аутобусе на пут су извели Дели, Шеми, Адио, Гмица, Рустеми... Албански превоз и у њему српски гласачи пролазили су путем, поред знакова с албанизованим именима места Бардош (Девет Југовића), Бесија (Бесиње), Вранидоле (Врани До), Подујева (Подујево) до административног прелаза Мердаре, у који је Европска унија уложила шест милиона евра. Тај огромни комплекс, видљиво означен таблом ЕУ, раздваја сиротињске општине, сада чисто, албанско Подујево и српску Куршумлију.

Јуче су се као подршка, ко зна коме и ко зна чему, на тој гвозденој завеси између две сиротиње појавила, и током дана остала, два аутомобила: један мисије ОЕБС-а и други мисије Еулекса. Они имају улогу посматрача, полицајац у великом плавом џипу Еулекса читао је дебелу белу књигу. Возачи гласача с албанским таблицама стављају налепнице и прекривају РКС, они други одлепљују стикере са српских таблица при уласку у централну Србију. Небојша Јевтић је заборавио да скине стикере, па се зауставља чим је видео прву патролу српске полиције. – Дошао сам да гласам за своју државу. Надам се да ме није оставила – каже Милош из Штрпца испред Основне школе „Милоје Закић” у Куршумлији. После неколико сати чекања, неподношљиве гужве и запаре, брише зној са чела.

Једна старија госпођа се онесвестила. Други, додуше мањи, редови у којима се чека до пола сата су они испред куршумлијских апотека. Лек који се у гету не може набавити, овде је доступан на рецепт. Купују се ситнице по продавницама, гласно се довикују они који се дуже нису видели. У Куршумлији је онај бес и инат из Грачанице отворенији, псовка због понижења гласнија, а питање, отворено и искрено, упућено свима – Хоће ли ово увек овако?