Бука у моди

Разговор... Полемика... Дебата... Ове тако древне вештине протеране су из наших живота, из јавног дискурса, са телевизије. Постале су синоним за свађу, увреде... Нико ни са ким више не прича. Нико ни са ким не укршта паметне и конструктивне реплике. Дијалога нема, нигде. Ни на телевизији, а самим тим ни око нас. Јер, зашто би га било када ни они који би требало да нас подуче то не чине. Највише се дружимо у последње две ковид године са телевизијом. А са ким си, такав си – кажу наши стари. Телевизијска култура се прелила у наше животе. Почели смо да је имитирамо и опонашамо. Или она нас?

Данас не причају водитељи са гостима, а камоли гости са другим гостима... Не прича родитељ са дететом, супруга са супругом, учитељ са ђаком, лекар са пацијентом, шалтерски службеник са грађанином... Чак ни поштар са станаром... Комшија са комшијом... Завладао је монолог, али онај високофреквентни. На реч имају право само они гласнији, вулгарнији, дужег језика, плиће памети... Завладао је монолог повишених тонова, монолог буке... Право гласнијег... А када се удружи више таквих монолога као резултат настаје свађа, али „глува” свађа, она једносмерна. У којој нико никога не слуша, нити чује. Најважније је изборити се за микрофон, кадар, парче етра... сасути сав бес саговорнику у лице, за пет минута славе, за пет минута живог програма, за пет минута телевизијског времена, за пет минута једине потврде да постојимо.

То што нам долази са ТВ екрана, то није онај лепи милозвучни монолог који нас натера да се упитамо, замислимо, размислимо. То је монолог у којем ни сами себе не чујемо. Јер, када бисмо чули, постидели бисмо се од изговореног, осетили срамоту и стид, тежину и бреме јавне речи. У таквом свету у којем живимо саговорници су зидови. Зар је битно да нас чују и ми њих? Завладали су бука, свађа, простаклук. Псовка с телевизије се више и не прикрива, не ућуткује, не избацује у монтажи... Она је чак и добродошла. Ко боље потцени саговорника, ко се гласније свађа, тај је пожељнији гост у студију. Таквима су све фреквенције отворене...

Задржавамо се само на „бучним” каналима, јер као да неки ђаво у нама чучи и потајно прижељкује да види и чује ко ће кога поклопити, ко ће у свађи победити. Уредници у госте зову баш оне за које знају да ће се на очи јавности закрвити, који ће од студија направити ринг. Само нек’ рејтинзи расту! Кога брига за последице? Кога брига што ће народ то слушати, затим ту буку пресликати на своје укућане, на своју децу...

Сладимо се и навијамо, радујемо се свађи, а не дебати... Телевизија нас је научила да није пожељно понашање да ико икога слуша. Она није ту да би нас нешто подучила, да бисмо употпунили свој вокабулар или схватили шта је поштовање саговорника. Покушај јавног сервиса да дебату „Реч на реч” пренесе из студија у здање Дома Народне скупштине Србије добра је намера да се саговорници уразуме, да им се пробуди одговорност, да се да на значају јавној речи... Да они који учествују схвате значај простора у којем изговарају ставове и обећања... Али, чини се, безуспешно...

Тешко је вратити се са пута безнађа... Тешко је изборити се са свеприсутним „ријалити” дијалогом. Понекад је мудрост ћутање. Али, то су била нека друга времена. Неке друге застареле лекције из којих смо учили. Ипак, ово је ера телевизије, ера бучних и гласних. И после се питамо откуда толико насиља у породици, на улицама, у школама, у званичним институцијама... Свађа је постала саставни део забавног и серијског програма, а не само оних такозваних политичких емисија.

У изборној атмосфери додатно је оваква (не)култура назови дијалога оснажила, дат јој је легитимитет... Јер, како се другачије изборити за пажњу ако не буком, свађом, вређањем неистомишљеника. Ако тако могу ови из ријалитија, ако то могу и ови са естраде, ако тако причају водитељи и гости, па зашто не би и политичари. Естрада и политиканство су се изједначили. Вазда било и остаће – Бука, бука, бука у моди!