Председничко пролеће

Рат и све његове компликоване политичке и економске последице бацио је у сенку све друге теме које би у неким нормалним околностима свакако привукле већу пажњу .

Тако се нисмо посебно занимали за председничке изборе у најважнијим европским државама, али и за оне исте који су се збили или ће се тек збити у региону.

Међутим, почевши од јануара месеца бирани су и бираће се председници у три најважније европске државе и демократије.

У јануару је (ре)изабран председник Италије, у фебруару је (ре)изабран председник Немачке а почетком априла се бира председник Француске.

Осим тога, слични процеси се одвијају и у најважнијим регионалним државама.

У марту је изабран нови председник Мађарске, за викенд су одржани избори у Србији, а у мају се очекују у Албанији.

Никада као данас у Европи не осећа се потреба за шефовима држава који кроз своју најважнију уставну улогу гаранта националног јединства обезбеђују консензус и стабилност у друштву пружајући наду и отклањајући све јаче страхове за будућност.

Потпуно је разумљиво да у атмосфери страначких борби, ситних интереса и опште какофоније грађани траже председника коме би могли веровати.

Различита уставна решења у појединим деловима Европе – политичка култура, разумевање легитимитета и националних интереса пружају увиде у потпуно опречне путеве до избора једног таквог председника.

Извор легитимитета за такав председнички ауторитет може бити било у консензусу унутар странака било унутар народа.

Изузимајући потпуно особен француски уставни развој, који је за многе државе био модел, али никада до краја изведен, у „старој” Европи постоји само пар држава са републиканским уређењем које бирају шефа државе на директним изборима, попут Португалије, Финске и Аустрије.

Деценијско демократско искуство после тешког периода диктатуре, довели су до широке консензуалности у великим европским републикама које председника бирају у парламенту.

Серђо Матарела у Италији и Франк Валтер Штајнмајер у Немачкој су, без обзира на огромне разлике између странака и острашћене дебате, уз најшири страначки консензус реизабрани у националним парламентима.

Априлски избори у Француској показаће да ли ће победити Емануел Макрон и да ли ће се у све три најважније државе ЕУ догодити  реизбор шефова држава, што би указало на постојање високе свести о потреби стабилности у смутним временима.

Јер француски преседник је централна политичка фигура земље, и то је можда једини европски председник од кога се не захтева да буде политички неутралан.

Због сложене унутрашње ситуације у Немачкој, после дужег времена француски председник може постати истински лидер и прво лице Европе, што француске председничке изборе чини најважнијим европским изборима. Изборима године.

У европским посткомунистичким државама, у „новој” Европи изабрани су потпуно други модели у трагању за шефом државе око кога би се окупљала политички подељена нација.

У одсуству развијене културе грађења консензуса већина посткомунистичких држава се определила, за разлику од западне Европе, да шефа државе бира на директним изборима.

Осим Мађарске и Албаније, и две балтичке државе, Естоније и Летоније, све државе после пада комунизма које су увеле демократију у свој политички систем сматрале су да легитимитет за ауторитет шефа државе треба да потекне директно од народа.

Када у политичкој јавности нема изграђене свести на којој морају престати спорови да би се постигло јединство о вишим циљевима, онда морате апеловати на грађане, који имају последњу реч у додели ауторитета шефу државе, како би могао представљати нацију у одсуству општег консензуса око његовог избора међу политичком елитом.

У таквим околностима, без обзира на то да ли је председник изабран као кандидат неке странке или је био нестраначка личност, њему ће грађани дати тај преко потребан ауторитет да буде председник свих њих.

Занимљиво је видети перцепције о изабраним председницима које постоје у јавности земаља са истим моделима избора председника у парламенту, али са другачијим политичким развојем и политичком културом.

Нови председник Мађарске Каталин Новак, веома уважена политичка личност не само у својој земљи, већ и у конзервативној Европи, изабрана је у Парламенту Мађарске као кандидат своје странке, и тако постала предмет напада опозиције да је страначки председник.

У Албанији, где нас такође ускоро очекују председнички избори, пример садашњег председника Иљира Мете је више него карактеристичан.

Он је без општег консензуса пре пет година изабран као кандидат странке  садашњег премијера Едија Раме, да би га тај исти премијер пре пар година покушао сменити, јер је имао другачији поглед на нека питања од њега.

Очигледно је албански премијер сматрао да је он као шеф странке шеф „шефу државе”.

Ови примери избора председника државе у парламенту у „старој” и „новој” Европи указују да исти модели не морају дати увек исти резултат.

У перцепцији политичке али и опште јавности, нико не сматра да су реизабрани шефови држава Италије и Немачке страначке личности, иако и сами потичу из разних политичких опција. Отуд је њихов ауторитет као политички неутралних носилаца националног јединства огроман и скоро неспоран. Јер у њиховом избору у парламенту, кроз договор, учествовали су сви који у политици тих држава нешто значе.

Наша уставна решења о избору шефа државе од увођења вишестраначја кретала су се у оквирима праксе у посткомунистичким земљама, где је трајање странака недовољно дуго да би њихова себичност у неком тренутку устукнула пред државним интересом.

Није тешко закључити да су за ове тридесет две године обновљене демократије у Србији били веома ретки тренуци када се међу политичким странкама постизао консензус о било чему.

Стога је скоро немогуће замислити да би данас српске странке општим консензусом, а не прегласавањем у нашој Народној скупштини, изабрале шефа државе који би био неупитног ауторитета за све. Уколико је ово реалност, онда нема бољег решења него да то прегласавање између себе обаве сами грађани. Милиони гласова су најшири консензус. Овакав консензус не може у потпуности лишити политичке обојености шефа државе, али ће му донети неупитан легитимитет и огроман ауторитет да би могао самопоуздано представљати нацију.

Отуд испада да је овај модел избора српског шефа државе примерен данашњем степену развоја нашег политичког система.

Пред таквим судом грађана главу морају погнути све страначке па и личне омразе и разлике.

Ако жели да се поштује најважнија истина демократије да је народ извор и утока легитимне власти. И ауторитета.

Онда, у оваквом моделу који смо изабрали ми у Србији, што је већа подршка коју председник државе добије на тим изборима, тиме ће његов ауторитет и поверење које има у народу бити неупитнији и трајнији.

Никада то није било важније него у овако сложеним временима.

Српски народ је то и овог пута одлично разумео и због тога не чуди што је Александар Вучић добио такву огромну подршку и победу у првом кругу.

Народни посланик у Скупштини Србије