О јагодама и џезу

Специјално за „Политику”
Визен – Протеклог викенда, у аустријском Визену одржан је 32. по реду фестивал „Jazzfest Wiesen”. Визен је село у области Бургенланд, педесетак километара јужно од Беча, са дугом традицијом узгајања јагода. Од средине седамдесетих, на једној од падина у близини села, одржавају се open-air фестивали: прво само џез, а потом и друга музика: овог лета чак шест стилски различитих скупова, међу којима су фестивал салсе, реге музике, удараљки и два рок фестивала.

Организатор јулског џез викенда у Визену је аустријски промоторски пионир Франц Богнер. Пре три деценије, ово је био један од највећих скупова џезера у Европи, са двадесетак хиљада посетилаца дневно. Од 1991. године, трпи јаку конкуренцију бечког фестивала „Jazzfest Wien” (такође у јулу), па је и тежиште са чистог џеза унеколико измештено ка стиловима који се ослањају на џез, попут соула, фанка, хипхопа и ритма и блуза. После великог невремена 2006. године, када је готово цео програм морао да буде отказан, а уметницима који нису наступили плаћено немало финансијско обештећење, Богнер и сарадници су се суочили са озбиљним финансијским проблемима. Данас фестивал поново стаје на ноге, опрезно нудећи програм који је прожет комерцијалнијим компромисима.

Централни догађај ове године био је „The Nova Jazz and Blues Night”, другог дана фестивала. Атрактиван програм предводила је певачица Ерика Баду, која је током двочасовног сета показала да данашњи rhythm’n’blues не мора да буде тотално предвидљива музика чију једину вредност представља њен плесни карактер. Уместо тога, Баду се бавила истраживањем звука и форме, окружена електронским справама које су разбијале или задавале грув. Изврсна певачица, комплетан аутор и забављач са мером, она доминира сценом и успоставља идеалну везу између великог пратећег бенда и публике, представљајући музику која има основа у соулу и госпелу, али је језик џезерски. Раније истог дана, на том путу је била Мејси Греј – њу занимају слична укрштања, али концертном програму приступа са много мање амбиција. „The Crusaders”, предвођени Џое Семплом који се вратио у састав после више година солистичког рада, и шведски састав „Nils Landgren FunkUnit” понудили су веома забаван заједнички сет, који је балансирао између џез рока (под управом Семпла) и поп-фанка (Ландгрен), са искључивим поривом музичара да себе и публику добро забаве и размрдају. Разочарање вечери био је наступ Ал Жероа, који проблеме са гласом неспретно сакрива испод тезгарошког пратећег бенда, и уз пратећу певачицу као веома лошу дублерку – више добре музике чули смо од домаћег (клупског) састава „Trio Exklusiv”. 

Сутрадан су на фестивалу наступили само „Jan Garbarek Group”. Једна од највећих легенди савременог светског џеза, норвешки саксофониста је одржао концерт какав се од њега једино и могао очекивати – поетску музичку сагу која је дубоко укорењена у европској фолклорној традицији (Скандинавија, Шпанија, Исток), да би језиком џеза добила глобални планетарни карактер. Чули смо дивну музику у којој је Гарбарек осмишљавао нежне амбијенте, задавао изазовне мелодије, да би их потом величанствено надградили његови сарадници – пре свега пијаниста Рајнер Брунингхаус и велемајстор удараљки Трилок Гурту. Колективни карактер Гарбарекове групе није честа ствар у џезу – несебично препуштајући колегама да потпуно озвуче сопствену машту, Гарбарек показује зашто је и после каријере дуге четири деценије у самом врху на европској сцени.