Идеја мржње

Коб јакутског шахисте Николајева била је у томе што су му биле „косе очи”. Убијен је ударцима ножем, пошто је имао несрећу да на њега налете припити навијачи „Спартака”. Злочин је извршила група малолетника, окривљена у понедељак за смрт двојице, и покушај убиства још десет људи – у периоду краћем од три месеца, између августа и октобра 2007!

Различито од појединих претходних, руско суђење први пут је у овом случају имало једну новост, изражену оптужном квалификацијом дела. Из тужбе је, наиме, изостала реч „хулиганство”. А, доскоро сасвим непрактикован, појавио се закључак да се суд суочава с последицом „организоване, широко засноване нацистичке кампање”. Дакле, нацизам је на улицама и у Русији.

Осуђени су били надојени мржњом према људима тамне коже. Једно убиство је снимљено.

Снимак је убачен у Интернет. То није новост. Слични сајтови постоје. Циљ им је да се привуку истомишљеници и да инспиришу акцију. Извесни Копцев, зграбио је (јануара 2006) нож и уставши од компјутера с пропагандом против Јевреја пошао у синагогу и повредио осморицу. Прве на које је наишао.

Признање да у Русији има нацистички инспирисаних група суочавање је власти сa доскоро порицаном стварношћу. Број дела мотивисаних мржњом, расном, верском или етничком, повећан је у Москви ове године шестоструко. (Шездесет убијених и 209 рањених у размаку од недељу дана, наводи „Центар Сова”.) Власт, рекло би се, осећа да није више могућно „не примећивати” нарастање уличног терора против грађана, зато „што нису Руси”, што су „црнокошци”, нису Словени, или што су Јевреји.

На крају, постаје јој необјашњиво. На дан комеморације Аушвица (2005), деветнаест депутата претходне Думе објавило је захтев тужиоцу „да забрани Јевреје”, доводећи Путина, у то време шефа државе присутног на општеевропском сећању на жртве, у ситуацију да се извињава присутнима.

Пропаганда мржње олакшана је унапређеним комуникацијама, глобалном „мрежом”. Феномен „мреже” фасцинира, али се и све време изучава. Интернет доноси безброј користи, али и много шта што се није очекивало од демократизованих веза и општесветског контакта. Први пут је једна трибина доступна свима у свету, и у стању је да повеже истомишљенике на географски удаљеним тачкама. Идеалистички, комуникације су могле зближити и помирити културе и народе. Али сада се говори и о демантованом идеализму.

„Идеалисти” доминирајућег Запада нису очекивали да ће већи део људског рода лакше стећи осећај своје хумане, материјалне и политичке деградације, уз могућност да то једни другима кажу, изразе се, и делују заједнички, макар и да се неће срести. Свет је некако у лудилу. Нараста глобални бунт млађег дела унижене популације, изражен средствима неприкладним западном поретку. Рецимо, терором. Његове разуђене виртуелне формације израстају у снагу акције...

Одговор на многа искрсла питања не постоји, али бројни неформални форум који размишља о одговору, склон је уверењу да он може бити само политички. У националном оквиру, виновник је власт – власт ствара унутардруштвену климу. Од сваких сто упитаних Руса, њих педесет или шездесет прихвата на пример идеју „Русија Русима”. Ксенофобија је свих ових година пратиља великоруског национализма, подстицаног из различитих разлога. Углавном да би се истиснули у крај политичке сцене могућни политички опоненти Кремља. У јавности такви су жигосани као „издајници” и „плаћеници Запада”. Рецимо, шахиста Каспаров. Уз то и „црнокожац”, Кавказац.

Све то, изгледа, предуго је трајало. И, разуме се, какав хумус, такве и печурке. С тим што је реакција на општи пораст насиља и несигурност у друштву приспела Москви одакле је најмање очекивана – масовним расположењем елите млађих Руса да напусте ту своју драгу земљу. Немају поверења у такву државу. Желе, кажу, негде у Европу или Америку. На Запад.