Укидамо листе чекања за операције

Тим Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње” недавно је оборио европски рекорд обавивши чак 21 операцију на отвореном срцу у једном дану. Уз то, урадили су највећи број такозваних ТАВИ процедура (замене аортног залиска на срчаном мишићу), а планирају и увођење нових процедура јер сада имају на располагању и најмодернију клинику „Дедиње 2”, која увелико прима пацијенте на лечење. У разговору за „Политику” професор др Милован Бојић, директор Института „Дедиње”, каже да овде није реч о пуком такмичењу, већ о спасавању људских живота. „Србија више није она земља чији ће пацијенти чамити чекајући и ићи по клиникама ЕУ јер сада има институције које у једном дану могу да ураде више захвата од престижних европских болница”, сматра др Бојић.

Колико је значајно то што сте оборили европски рекорд у броју ТАВИ процедура и коме су намењене ове интервенције?

То су скупе процедуре јер залисци коштају око 30.000 евра. Када сам се вратио на институт 2017. године, питао сам колеге колико су урадили ових процедура. Објаснили су да су имали свега две-три интервенције, које су биле демонстративне, захваљујући донацијама неких компанија. Желео сам да имамо тај вид лечења за наше пацијенте с такозваном аортном стенозом и инсуфицијенцијом јер су они угрожени, практично дишу као на шкрге, падају у несвест. За њих је класичан оперативни захват велики ризик. РЗФО тада није плаћао ТАВИ процедуру, па смо ми уз одлуку управног одбора одобрили да се то овде ради тако што ће пацијенти издвајати нешто новца за то. Тако смо зауставили одлазак наших људи на операцију у Милано, Париз, Лондон или Беч. Успели смо да изведемо 56 успешних процедура. Међутим, нису сви пацијенти могли да плате. И онда је реаговала држава. РФЗО је расписао централни јавни тендер за набавку ТАВИ валвула и направио револуционарни помак у лечењу. На тендеру је купљено 120 валвула, од којих је 50 намењено за нашу установу. Ми смо их брзо искористили и обавили интервенције јер је доста пацијената чекало на захват. Најпре смо урадили 10 процедура и изједначили рекорд захвата у једном дану заједно са Универзитетским центром за срце у Лајпцигу, а затим смо 29. марта урадили 13 таквих процедура. Ту нико није дошао на козметичко улепшавање, већ зато што је имао тешку муку.

Хоће ли РФЗО наставити да финансира ове процедуре?

Сигурно да хоће. Фонд је ову интервенцију препознао и вероватно ће уследити нови централни јавни тендер за набавку материјала.

Колико су изградњом „Дедиња 2” отворене могућности за увођење нових процедура у лечењу?

Само нам је небо граница. Посебна пажња код нас је посвећена свим новим процедурама у медицини. За четири и по године подарили смо српској медицини 17 нових процедура које се раније нису овде изводиле. Нема ниједне интервенције која се изводи у Европи и САД, а коју ми нисмо у стању да је урадимо. Показали смо огромну моћ када смо урадили 21 операцију на отвореном срцу у једном дану. То је убедљиво најбољи резултат у Европи. То је битно јер су пацијенти дуго чекали на операцију, а вирус корона их је омео у томе.

Хоћете ли успети да сведете листе чекања на минимум?

Ми смо пре пандемије листе чекања свели са четири године на четири месеца. Ипак, због ковида су оне опет биле продужене. Планирамо да укинемо листе чекања до новембра. Највише се чека за операције на отвореном срцу и за електрофизиологију срца. Увели смо и то да се операције обављају и суботом.

Да бисте све планове спровели у дело, мораћете да радите пуним капацитетом и у старој и у новој згради института. Како ћете онда испланирати реконструкцију старе зграде?

Навикли смо да радимо уз хук машина. И док се градило „Дедиње 2”, забележили смо највећи број интервенција на отвореном срцу. Године 2019. имали смо 2.567 операција на срцу, са употребом машина за вантелесни крвоток. Радићемо реконструкцију по систему спрат по спрат. Ту стару зграду сам, признајем, својевремено бесправно градио. Та „Бојићева бесправна градња” је спасла стотине хиљада живота.

Због тога су против вас вођени судски спорови?

То је био резултат мог прогона. И поред тога, није ми жао јер је то био визионарски подухват. Исто тако, поносим се и „Бојићевим бебама”, младим лекарима које сам примио у радни однос иако ми Влада Србије тада није дала сагласност да најбољи свршени студенти медицинских факултета добију посао. Међу њима су др Горан Стевановић, др Марија Здравковић, др Радмило Јанковић…

Неки сматрају да имате велике амбиције после изградње „Дедиња 2” и да постоји могућност да будете министар здравља. Има ли истине у томе?

Сигурно је да више никада нећу бити министар здравља. Био сам једном на том месту тачно 42 дана. Врло добро разумем како је бити на тој функцији, а још боље знам како се то постаје. Ја сам потпуно политички неангажован и једино желим да у институту завршим своју радну каријеру. Жеља ми је да стару зграду болнице што пре реновирамо и да онда своје место директора уступим некоме ко је млађи и бољи од мене. На посао долазим у 3.45 сати и почињем радни дан. Максимално сам посвећен пацијентима. Дошао сам у ову кућу 1992. године када је то била омалена зграда васкуларне хирургије. Видело се да имам некакву визију, никада нисам растеривао кадрове, довео сам најбоље докторе из целе бивше Југославије, увели смо нове методе лечења, кренули да објављујемо научне радове… И онда смо понудили елаборат Влади Србије о неопходности проширења капацитета зграде. Друге болнице су хтеле да нас „поједу”, то је био прави крсташки рат и требало је издржати све притиске. Тада смо и бесправно изградили „Дедиње”. После смо ископали рупу за другу зграду, такозвану Бојићеву рупу, која ме је сачекала када сам се вратио пре неколико година на место директора „Дедиња” и ту смо направили другу болницу.

Ипак, има оних који сматрају да је било и корупције.

Никада у свом животу нисам узео новац за било какву услугу, за смештај, премештај, запослење… Успех се у Србији тешко опрашта. А ја сам преживео велику голготу због онога што сам радио. Претрпео сам 15 година невиђеног прогона и оптужби и од свега тога сам ослобођен у регуларним судским поступцима. Знао сам да и међу лекарима има сујете, мржње, зависти, али нисам никоме одговарао на исти начин.

Како су реаговали на ваш повратак у институт они за које сматрате да су вас прогонили?

И даље су шефови, управници, начелници. Никоме није фалила длака с главе. Они су квалитетни доктори. Своје непријатеље не протерујем, већ их чувам јер су они највернији записничари мојих успеха. Величина човека је да уме да опрости.

Најављивали сте својевремено да ћете радити и трансплантације срца. Зашто до тога није дошло?

Још 1995. године смо имали успешне трансплантације као метод лечења. Наши пацијенти су још увек живи. Када сам се вратио други пут на место директора „Дедиња”, видео сам да је трансплантациони програм замро. Ми смо завршили све административне препреке које смо имали и можемо да обављамо трансплантације. Међутим, немамо разумевање донор болница које треба да нам дају органе за то. Верујем да ће се тај проблем превазићи. Ипак, нисмо седели скрштених руку. Код деветоро пацијената уградили смо вештачка срца као сигурни пут ка трансплантацији срца. У преговорима смо са болницом „Сан Донато” из Милана да нам шаљу своје пацијенте како бисмо им уградили тотално вештачко срце.

Зашто мислите да трпите опструкције, па немате сарадњу неопходну за обављање трансплантација?

Можда разлог лежи у концепцији да ли су потребне једна или две болнице које ће радити трансплантације срца. Разрешиће се то. Чињеница је да је у српском здравству урађено много тога, да су изграђени клинички центри и уређене болнице.

Чије су заслуге по вашем мишљењу за то што је урађено?

То је пре свега заслуга председника Александра Вучића, али не могу да се искључе ни заслуге Министарства здравља ни Владе Србије. Те успехе не може да похвали само онај ко је луд, ко не жели да види или коме је наређено да жмури. Српско државно здравство је спасено у тренутку када је код нас бујао и развијао се приватни здравствени бизнис.

Кажете да нисте политички ангажовани и да вас то не занима, али су грађани имали прилике да вас виде у предизборном споту Српске радикалне странке.

Нисам се појавио ни у једном споту или састанку пред изборе. Спот у коме ме можете видети је са састанка који је настао пре него што сам именован на ову функцију, и то онда када је долазио руски званичник, мислим да је то био Рогозин.

Да ли вам је, ипак, жао зато што СРС није прешао цензус на недавно одржаним изборима?

Жао ми је јер СРС то заслужује зато што је принципијелан у својим ставовима. Жао ми је и Војислава Шешеља, који то тешко подноси. Чули смо се телефоном и рекао ми је да без обзира на све он неће мењати своју политику. Изузетно ценим његову доследност.

Спекулише се да ћете прећи у табор СНС-а?

Нећу се бавити политиком. Сва моја љубав окренута је према две ствари у животу. Имам болесно дете и направио сам центар за помоћ особама с посебним потребама и њима желим да помажем. Нећу да други родитељи пролазе кроз пакао кроз који је прошла моја породица и да им све буде бесплатно. Друго је да Институт „Дедиње” изнедри још младих лекара, драгуља српске медицине.

Нисам у контакту са децом Мире Марковић

Познато је да сте били велики пријатељ Мире Марковић, супруге некадашњег председника Слободана Милошевића. Да ли сте у контакту с њиховом децом, Маријом и Марком?

Нисам у контакту с њима. С Марком се нисам чуо од 2000, а Марију сам видео неколико пута пре десет година у Црној Гори. Био сам у контакту са Слободаном и Миром. Држао сам и говор на њеној сахрани 2017. године. Некада се чујем с њиховом снахом Милицом и малим сином Марком.

Рачуни у швајцарској банци коришћени за лечење деце

Недавно је обелодањено да сте имали више од 800.000 франака на два рачуна у једној банци Швајцарској, које сте отворили у време санкција Југославији. Да ли је то тачно?

Не знам да ли некоме изгледам као особа која ће да краде државне паре, па да их склања на неки рачун на своје име? Моји рачуни су увек били доступни и швајцарским властима и нашим истражним органима. Тим новцем сам лечио болесну децу, а једно је и умрло тамо. Прошли смо кроз стотине прегледа и десетине операција. Деца су ми била превремено рођена и морала су на лечење у инострану клинику. Нисам желео да РФЗО то финансира. Подигао сам тада кредит код Комерцијалне банке да бих лечио децу и имам папир да сам вратио тај кредит. Постоктобарска власт је спроводила геноцид над мојом децом јер су ми блокирали средства. Био сам у ситуацији да дете уђе у операциону салу и дају му анестезију, а да не могу да подигнем новац за остатак операције. Та прича је актуелизована пред отварања „Дедиња 2” да би ме неко мало „накречио”.