Игре се, најзад, вратиле „кући”

Атињани су били много разочарани што Модерне олимпијске игре нису у њиховом граду прославиле стоти рођендан, а част да буде организатор на тај јубилеј (1896 – 1996) добила је Атланта. Зато не чуди што су Грци те Игре назвали „Кока кола играма”, сматрајући да је позната компанија из главног града Џорџије завршила „главни посао” у изборној трци…

Ипак, Атина је дочекала своју шансу 2004. То је била прилика да оживи дух такмичења које се први пут одржало на пољима Олимпије 776. године п.н.е. (одржавано је све до 393. н.е. када их је римски император Теодосије укинуо јер су припадале паганском култу) а обновљено на истом месту 1896.

Како је земља у којој живимо почела да се смањује, тако је опадао и број медаља. После 12 одличја СРФЈ у Сеулу 1988, три медаље СР Југославије у Барселони 1992 (треба имати у виду да смо ту због санкција УН могли да се такмичимо само у појединачним спортовима”), четири у Атланти 1996, три у Сиднеју 2000, Србија и Црна Гора су у Атини 2004. освојила свега два. Оба су била сребрна – Јасна Шекарић у стрељаштву и ватерполисти, што је најлошији учинак после Другог светског рата, тачније од Лондона 1948 (тада такође два сребра).

Шекарићева је постала наша најуспешнија олимпијка, јер јој је ово сребро пето одличје на пет Игара: Сеул 1988. злато и бронза, Барселона 1992. сребро, Сиднеј 2000. сребро и Атина 2004. сребро. Сва је освојила у ваздушном пиштољу, осим сеулске бронзе (спортски пиштољ). Гимнастичар Леон Штукељ је једини успешнији од ње (шест медаља од Париза 1924. до Берлина 1936.).

Ватерполисти су се девети пут пробили до победничког постоља. Изгледало је да им је суђен сам врх (повели са 3:0 у финалу и 7:5 у последњој четвртини), али су ипак изгубили од свог традиционално најтежег противника Мађара са 8:7.

Генерално добар утисак о Играма у Атини поквариле су допинг афере, а највећа од њих је управо везана за двоје домаћих спринтера, олимпијских шампиона – Константиноса Кентериса и Екатерине Тану. Они су дан пре отварања Игара избегли допинг контролу која их је узалуд тражила у Олимпијском селу. Неколико часова касније појавили су се с причом у коју је мало ко веровао. Наводно, изашли су из Села да би обишли свог тренера Хростоса Цекоса на Глифади, а због пада с мотора на том путу завршили су у болници. Сумња је била утолико већа када се знало да су две недеље раније и у Чикагу насамарили службенике Светске допинг агенције (рекли су им да су у једном хотелу, а одсели су у другом). Зато су мирно прихватили одлуку о искључењу с Игара.

Иначе, од 3.500 допинг тестова за време такмичења, 22 су била позитивна, што је рекорд, а тај број се после Игара попео на 26. Одузето је шест медаља: три златне, једна сребрна и две бронзане.

Јунак Игара је био 19-годишњи амерички пливач Мајкл Фелпс, мада није испунио свој циљ. Хтео је да достигне земљака Марка Спица (седам злата у Минхену 1972.) а освојио је шест злата и две бронзе. У Пекингу, као и у Атини, „Спидо” му је обећао милион долара уколико се изједначи са Спицом по броју одличја на истим Играма. Фелпсу се наредних дана пружа прилика да на „вечитој листи” претекне двојицу земљака који имају по 11 одличја, Спица (9,1,1) и Бјондија (8,2,1), али пре свега да избије на прво место свих времена у олимпијским титулама (прво место деле Нурми, Латињина, Спиц и Луис – по девет).

Јамајчанка Марлен Оти се у 44. години појавила први пут у тиму Словеније, али није увећала своју збирку трофеја. Остала је на девет медаља (0,3,6) на седам Игара (1980 – 2004), а од ње учешће више имају само италијански јахачи Рајмондо и Пјеро Д` Ињацијо (1948-1976) и у једрењу Швеђанин Паул Елвстрем (1948-1960, 1968-1972), Бахамац Дарврд Ноулс (1948-1972, 1988) и Аустралијанац Хуберт Раудашл (1964-1992).

У Атини се први пут на једним Летњим играма појавио као председник МОК Жак Рог. Он је 2001. на том месту наследио Хуана Антонија Самарана који је „владао” од 1980.

Оборене су све бројке у „личној карти Игара”: учествовало је 11.099 спортиста из 201 земље, у 28 спортова и 301 дисциплини. Прво место су заузеле САД (35 златних, 39 сребрних, 29 бронзаних) испред Кине (32,17,14), Русије (27,27,38), Аустралије (17,16,16), Јапана (16,9,12), Немачке (14,16,18), Француске (11,9,13)… Србија и Црна Гора (0,2,0) заузела је 63. место међу 75 освајача одличја.

А. Милетић