​Пет безбрижних дана

110 ГОДИНА ОД ПОТОНУЋА ТИТАНИКА

Причу о социјалном удесу зачинио је и селективни начин спасавања који је, осим по геслу „прво жене и деца”, спровођен и логиком „прво богати па сиромашни”, што је довело до тога да настрада много више путника у трећој (24 одсто преживелих) него у првој класи (62 одсто преживелих)

Једанаест деценија од најпознатије поморске несреће свих времена, олупина Титаника још лежи у воденом амбису дубоком 3.784 метра. Међутим, у ближој будућности, за тридесетак година, остаци брода биће готово непрепознатљиви, а највећи део ће нестати.

И мада су током деценија олупину практично „очерупали” ретки посетиоци најтамнијих дубина, који су односили делове брода као успомену и благо, то није највећа претња Титанику. Брод је, наиме, делимично – поједен.

Када је Титаник легао на дно Атлантика, ситни организми најпре су се гостили десетодневним залихама хране које су преостале у бродској кухињи и оставама. Затим су почеле да бујају друге колоније које се хране гвожђем и да једу сам брод. Ови микроорганизми су толико активни да се очекује да брод практично поједу, те да у другој половини века само неке унутрашње конструкције Титаника опстану, док ће добар део олупине да се уруши и – нестане.

Када је поморски официр и океанограф Роберт Балард 1986. године открио олупину најславнијег брода на свету, сковао је и назив рустикал да би означио формације рђе које прекривају гвоздене делове брода и изгледају као нека звер која је чврсто обгрлила брод са свих страна. Рђа је десет година касније додатно проучавана приликом нове посете олупини, да би се још неколико година касније открило да Титаник изједају удружени бактерије, плесни и други микроорганизми међу којима је и до тада непозната врста, касније названа Halomonas titanicae.

Професор Рој Калимор с канадског Универзитета Регине, који је од 1996. године проучавао рустикле Титаника, проценио је да ти „конзорцијуми” микроорганизама који живе у симбиози и бујају тако што се хране бродским гвожђем, уклоне близу 100 килограма овог метала дневно. Како изгледа, више воле ковано гвожђе него челик, због његових нечистоћа (фосфор и сумпор), брод није пропадао равномерно. Професор Калимор је истовремено тада проценио да ће до краја 21. века олупина услед овог процеса постати сасвим непрепознатљива.

Музика за крај

У међувремену, ове недеље обележава се 110 година од потонућа које је остало не само актуелна него и једна од најзанимљивијих прича свих времена, из које још увек учимо. Наиме, у ноћи 15. априла 1912. РМС Титаник је на дно Атлантика за собом одвукао 1.514 путника и чланова посаде.

Више од века касније број измишљених јунака који тону у књигама, филмовима и стриповима о Титанику превазилази за целих 17 број људи који су заиста настрадали када је стварни брод потонуо на линији између Саутемптона и Њујорка.

Цео случај је одавно постао архетип, а сам назив брода, Титаник, прерастао је у синоним за потонућа свих врста. Но, зашто се овај догађај толико урезао у колективно памћење и тако снажно се издвојио од других сличних што поморских, што других саобраћајних несрећа?

Титаник има све елементе добре приче, од којих су готово сви с временом постали општа места. Овај за своје доба заиста фантастичан брод, узгред проглашаван за „непотопив”, тоне буквално на свом првом путовању од Европе до Америке. Капетан Едвард Смит одлази на дно заједно с бродом за који је веровао да му лед не може ништа. Док брод тоне у северни Атлантик, група од осам музичара на палуби свира „Nearer, My God, to Thee”, песму која се изводи на хришћанским сахранама.

Осим једне од првих употреба Морзеовог позивног сигнала СОС, који се користи од 1909. године, случај већ у своје време шаље и бројне друге поруке, а најпре ону о ароганцији индустријских магната и моћи која је очас отишла на морско дно након готово безазленог судара с једним леденим брегом.

Пре имена које ће постати „злогласно”, брод је носио радни назив Брод 401. С каснијом ознаком РМС, Royal Mail Ship, брод Титаник је био један од оних који су с поштом имали уговор о преносу поште. Но, он је, пре свега, луксузни путнички брод.

Изграђен је у Белфасту између 1909. и 1911. у бродоградилишту „Харланд и Вулф”. Ово је бродоградилиште имало уговор с компанијом „White Star Linе”, иначе у власништву магната Ј. П. Моргана, која је у превозу путника водила трку са у то доба све већом конкуренцијом.

Титаник је брод из серије која представља зенит употребе парних машина у поморском транспорту. Са идејом да се повећа број путника на уштрб брзине коју су нудиле друге компаније као своју предност, „White Star Linе” у серији Олимпик изградио је три гигантска брода, а поред Титаника у ову класу спадају РМС Олимпик и РМС Британик. Ови бродови су имали огромну снагу, од читавих 46.000 коњских снага, носили су океаном хиљаде тона и били покретани огромним парним цилиндрима.

Од самог почетка прича о Титанику носи јаку социјалну компоненту. На њему су током његове прве и једине пловидбе путовали неки од најбогатијих људи на свету тог доба. Између осталих, милионери Џон Јакоб Астор, Бенџамин Гугенхајм и Исидор Штраус.

Но, док су на горњим од 11 палуба Титаника боравили највећи индустријски магнати, у другој и трећој класи су океан прелазили убедљиво најсиромашнији емигранти из Ирске, Норвешке и других делова Европе, трагајући за срећом у Њујорку, граду наде.

На крају, током потоње трагедије, причу о социјалном удесу је зачинио и селективни начин спасавања који је, осим по геслу „прво жене и деца”, спровођен и логиком „прво богати па сиромашни”, што је довело до тога да настрада много више путника у трећој (24 одсто преживелих), него у првој класи (62 одсто преживелих).

Оно што потонуће Титаника чини тако упечатљивим није само његова прича већ и то што он представља – симболички завршетак једне епохе. Сам брод је, по својим карактеристикама, величини, снази и опремљености био буквално технички врхунац индустријске револуције. Као што је експлозија цепелина Хинденбург најавила крај међуратне ере, а трагедија у Чернобиљу указала на крах комунизма, Титаник је, у освит Првог светског рата, најавио нову еру.

Успомене из салона

Титаник је испловио из Саутемптона у Енглеској 10. априла 1912, да би истог дана у Француској пристао и укрцао путнике. Дан касније, 11. априла, пристао је и у Ирској, у луци Квинстаун, а потом је запловио на вишедневну пловидбу ка Халифаксу и на крају ка Њујорку у Америци. Пловећи леденим, али кристално мирним северним Атлантиком, провео је пет безбрижних дана на отвореном океану.

У ноћи између 14. и 15. априла, око 23 часа, море је и даље било мирно, мада хладно, а већина путника већ је спавала. Када се с палубе зачуло: „Ледени брег тачно испред!”, команда је нагло променила курс кретања брода. Но, за маневрисање је требало нешто времена, а већ је било прекасно.

Четири сата касније, након драме која ће бити препричавана пун век, РМС Титаник потонуо је у водени амбис дубок 3.784 метра.

Мада на тешко приступачном месту, олупина је до данас посећена много пута. Експедиција РМС Титаник Инк. из 2000. године извела је 28 зарона током којих је пронађено више од 800 артефаката, укључујући телеграфе, бочице с парфемима, накит и декорације. На месту потонућа обављено је венчање уз имитацију љубавних сцена из славног филма Џејмса Камерона из 1997. године. Камерон је 20 година пошто је снимио култни филм и сам у маленој подморници „зарад истраживања и науке” заронио и опловио олупину како би створио документарац о Титанику.

У Музеју науке у Лондону на 100. годишњицу потонућа било је изложено чак 6.000 предмета с брода – најфинији бели порцелан, посуде с маслинама, шешири, писма и новчанице само су мали део ове колекције сачувани као остаци сценографије да приповедају о епохи и судбинама.

Ових дана, једанаест деценија од трагедије, у медијима је најављен хорор филм Титаник 666, као и аукција на којој ће бити понуђена брошура о Титанику, штампана пре 111 година. У светској штампи и даље дебатују да ли је Џек Досон (Леонардо Дикаприо из филма Титаник) могао да се спасе, затим које су све грешке команде довеле до потонућа брода и у којој мери је испоштовано гесло „прво жене и деца”.

Можда ће бактерије и појести брод, али чини се да ће прича о Титанику живети заувек.

Аутори су уредници портала „Наука кроз приче”