Гасни десант ЕУ на Африку

Млак дочек европских емисара прошлог месеца у Ријаду и Абу Дабију, нагнао је чланице ЕУ да се поново ових дана, као пре два века, окрену енергетском богатству Африке, где иначе 600 милиона људи ни данас нема приступ електричној струји.

Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати у марту су јасно поручили Европљанима (одлучним да се што пре ратосиљају руског гаса), да краткорочно могу да понуде тек симболичну замену за сибирски енергент. У одвојеним саопштењима званични Ријад и Абу Даби су поручили да би евентуално 10 одсто свог извоза течног гаса (ЛНГ) могли овог лета да преусмере Европљанима, будући да имају чврсте обавезе према азијској клијентели.

У међувремену, Европљанима су руке у овим преговорима прилично везане јер су им резерве гаса у домаћим складиштима на историјском минимуму од око 26 одсто капацитета. Друга страна, тако изгледа, стиче историјску преговарачку предност.

У тренутној фази одвикавања ЕУ од сибирског гаса, италијански премијер Марио Драги и алжирски председник Абделмаџид Тебуне потписали су у понедељак прелиминарни договор о енергетској сарадњи два медитеранска суседа. Истовремено, италијанска енергетска фирма ЕНИ (у Алжиру присутна од 1981. године) и домаћа државна компанија „Сонатрах”, склопиле су уговор о „постепеном повећању извоза гаса до девет милијарди кубних метара 2023–2024. године” на Апенинско полуострво. Премијер Драги није прецизирао детаље прелиминарног уговора, док „Сонатрах” није расветлио којим темпом, по којој цени и другим условима ће тећи ово „постепено повећање извоза гаса”. Високи представници Италије притом нису појаснили да ли су споменуте будуће количине гаса из Алжира намењене домаћем тржишту Апенинског полуострва, или ће их делити с другим чланицама ЕУ. Пре украјинског сукоба Италија, која увози 90 одсто неопходних енергената, набавком из Русије покривала је 40 одсто потреба домаћег тржишта, а из Алжира (свог другог снабдевача) око 30 одсто.

Алжир, десети светски извозник гаса, до прошле јесени је кроз два гасовода снабдевао партнере у Европи, прецизније у Шпанији, и „Трансмедом” италијанско тржиште. Одлука Шпаније да се прошле јесени дипломатски приклони Мароку око питања „Мароканске Сахаре” нагнала је Алжир да у октобру 2021. обустави доток гаса Пиринејском полуострву једним од два споменута гасовода. Званични Алжир одбио је недавни захтев Венди Шерман, заменика шефа америчке дипломатије, да поново одврне славине тог гасовода. Након тога, интервенисао је и шеф америчке дипломатије Ентони Блинкен, током радног ручка с председником државе Абделмаџидом Тебунеом, али без још видљивих резултата. У међувремену, алжирска енергетска фирма „Сонатрах” најавила је шпанском тржишту ново могуће поскупљење енергента од 10 одсто.

Другим речима, алжирско и потенцијално повећање извоза афричког извоза у ЕУ уговараће тамошњи актери, који имају истанчан осећај за домаће војно-политичке интересе, као и за регионалне и међународне прилике. Алжир је иначе трећи међу највећим купцима руског оружја и дугогодишњи политички саговорник. Да европска хитра замена руског гаса за афрички неће бити једноставан подухват сведоче и покушаји званичног Рима да се договори с Либијом (одатле набавља 2,5 одсто гаса) око додатних испорука. Италијански министар енергетске транзиције Роберто Чинголани објавио је недавно да Рим и надлежни у Либији воде интензивне преговоре о енергетици. Извршни директор либијске нафтне компаније тим поводом је изразио спремност да се притекне у помоћ Европи, док је министар енергетике Мухамед Аун упозорио да „Либија нема довољних резерви за такву акцију”. Ко све контролише одвртање и завртање нафтних и гасних славина у Либији, одавно је тема од великог значаја за бројне потенцијалне купце огромних енергетских резерви те урушене северноафричке државе.

Истовремено, у најновијем десанту Европљана на енергетски терен Африке из Берлина стижу сигнали да би немачки вицеканцелар Роберт Хабек могао, након Ријада и Абу Дабија, да крене на турнеју и у Екваторијалну Гвинеју, Танзанију и Мозамбик, државе с баснословним, али углавном неискоришћеним резервама природног гаса, пренео је „Дојче веле”.

Који би могао бити немачки предлог домаћинима у Малабоу, Дар ес Саламу и Мапуту, остаје да се види. Како би могли да реагују можда би се дало наслутити из порука које је египатски премијер Мустафа Мадбули ових дана упутио Франсу Тимермансу, европском комесару за климатске промене. Европске госте у Каиру интересовало је да ли би Египат могао да снабдева ЕУ течним гасом, а домаћине је занимало да ли би гости финансијски припомогли изградњу постројења за енергетску обраду „зеленог водоника” и куповину жита на међународном тржишту „по разумним ценама”, пренео је Блумберг.

Африка ће, након „колонијалних искустава”, у најновијој рунди даљих енергетских повезивања с Европом, по свему судећи, тражити статус равноправног преговарача.