Благослов и клетва Реџепа Тајипа Ердогана

После обновљеног посредничког ангажмана око украјинске кризе, завршетка конфликта с монархијама Залива и поправљањем односа са Израелом и Египтом, Турској је на ред стигло приоритетно спољнополитичко питање: нормализација односа са Сједињеним Америчким Државама.

Председник Реџеп Тајип Ердоган доскоро није пропуштао прилику да испољи своје антипатије према Западу – који није пропуштао прилику да му узврати – али пошто је ојачао међународни статус Турске, рат у Украјини користи да попуни празнину која му је недостајала у спољнополитичком мозаику – успешна сарадња са САД.

Односи два НАТО партнера били су озбиљно нарушени од времена покушаја војног удара лета 2016. и каснијим пркосним турским набавкама савременог руског наоружања, али месеци дипломатије уродили су плодом: Турска и САД коначно су лансирале стратешки механизам који треба да подстакне сарадњу у подручјима као што су економија и одбрана.

Дипломатски договор, који се фокусира на подручја позитивне сарадње, а мање на хроничне проблеме који постоје у међусобним односима, несумњиво је био потребан и Американцима који су веома ангажовани на окупљању савезника у заједничком фронту против Владимира Путина.

„Постоји нова енергија у односима”, изјавила је Викторија Нуланд, подсекретарка у Стејт департменту за политичка питања, после активирања механизма који треба да омогући разговоре не само о Украјини, ситуацији у Сирији, Либији или трговини већ и о осетљивим питањима људских права за које администрација Џоа Бајдена има дугу листу замерки турским властима.

Најављујући увод у нову еру конструктивније сарадње, шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу требало би касније ове године да путује за Вашингтон, што би била његова прва посета откако је Бајден ушао у Белу кућу.

Објектива анализа налаже закључак да најновији договор неће отклонити све постојеће неспоразуме, али у временима озбиљне кризе у односима Исток–Запад доноси олакшање НАТО савезницима на његовом важном југоисточном крилу.

Дипломатски механизам тек отвара могућности да се евентуално отклоне главне тачке спорења. Односи Турске са САД и Европљанима уздрмани су забринутошћу Запада због Ердогановог приступа спољној политици заснованог на исламу, што је потпуно успорило напредовање Турске ка ЕУ и отежало дугорочну стратешку сарадњу. Комбинација амбиција по Блиском истоку и муслиманском свету и преживљених траума из 2016. усмерила је Ердогана ка Путину, упркос свим разликама између две земље око Сирије, Либије или Нагорно-Карабаха.

Ердоган у прошлости није крио намеру да Турској нађе место унутар групе земаља које желе да смање зависност од Запада, па су у том контексту везе с Русијом добиле посебно место додатно иритирајући Запад, где се процењивало да блискост с Путином никако не доличи лидеру једне од најзначајнијих чланица НАТО-а.

Подозрење је кулминирало када је Турска купила савремени руски ракетни систем противваздушне одбране С-400. Америка је узвратила искључивањем Турске из заједничког програма производње савремених ловаца Ф-35. Захтеви Анкаре да осавремени постојећу флоту Ф-16 и да купи нове ловце те категорије одбачени су у америчком Конгресу. Стејт департмент је прошлог месеца саопштио да ће могуће продаје Ф-16 бити усклађене с интересима америчке националне безбедности и да треба да буду у функцији дугорочног јединства НАТО-а.

Међународно изолована, Турска је крајем 2021. почела да по Блиском истоку поравнава штете које је самој себи нанела, али онда је грунула економска криза која владајућем режиму руши политичку подршку код куће. Инфлација бележи историјски рекорд од 61 одсто. Ердоган је свестан да уочи председничких избора 2023. мора да поправи стање у привреди.

Украјински рат је озбиљно успорио обимну сарадњу с Русијом па је јасно да Анкара себи не може да допусти луксуз да продужи стање готово замрзнутих односа са САД. Добра сарадња са Западом неопходна је како би се привукли инвеститори.

Турска истовремено очекује више од статуса најважније НАТО силе на југоистоку Европе: жели да буде независнији играч на глобалној сцени. Украјинска криза је прилика. Ердоган ће свакако гледати да пун повратак у безбедносну структуру Запада искористи за скидање америчких санкција Турској.

Руска инвазија, коју је Анкара осудила као отворено кршење норми међународног права утицала је да се Ердоган окрене од евроазијских приоритета и врати традиционалном антлантизму. Он и чланови његовог кабинета сада веома често истичу посвећеност Турске Западу и НАТО савезништву.

Склапање механизма и обновљени дипломатски контакти с Вашингтоном тек чекају да буду крунисани успостављањем регуларних контаката између Бајдена и Ердогана и њиховог директног сусрета. Американац је на мартовском самиту НАТО-а у Бриселу, за разлику од француског председника Емануела Макрона или британског премијера Бориса Џонсона, показао да не жели такав контакт упркос најављеним жељама турске стране – што Ердоган доживљава сасвим лично.

Улога коју Анкара има у напорима да се постигне мир између Москве и Кијева, заснована на јединственој позицији Турске унутар НАТО-а да има добре односе и са Русијом и са Украјином, јача Ердоганову позицију на Западу. Свесна стратешке позиције Турске на мапи кључних енергетских путева, и Европска унија показује да је спремна да стави на страну неповерење које има према Ердогану због његовог ауторитарног и недемократског начина владавине.

Недавне посете Турској немачког канцелара Олафа Шолца, премијера Холандије и Грчке, Марка Рутеа и Киријакоса Мицотакиса, и, посебно, генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, потврђују да Запад себи не сме да допусти губитак Турске у оваквим временима – иако се није придружила санкцијама Русије, а њен ваздушни простор је остао отворен за руске цивилне авионе.

У западним медијима, склоним оштрим критикама Ердогановог режима, уочљива је промена тонова, посебно после одлуке Анкаре да Украјини испоручи ефикасне борбене дронове и да руским војним бродовима, у складу с одредбама конвенције из 1936, ограничи приступ из Медитерана ка Црном мору.

Украјински рат је за Ердогана благослов, али и клетва. Путинова агресија послужила је као катализатор који је Турску почео да извлачи из изолације унутар НАТО-а и западног савезништва, али истовремено прети да – уколико рат потраје – нанесе политичке и економске штете ако Анкара буде приморана да предузме кораке који би озбиљније заоштрили односе с Москвом.

Како ствари сада стоје, Ердогану је потребан Запад колико и Западу Ердоган.