Агенција за глобално благостање

Књига„Два лица глобализације“ (Архипелаг, Београд, 2007) аутора Бранка Милановића, нашег уваженог економисте, дугогодишњег експерта Светске банке и сарадника Карнегијеве задужбине за међународни мир у Вашингтону, представља збирку две врсте текстова, које је аутор објављивао на енглеском и српском језику у домаћим и страним листовима и часописима у периоду 2002–2007.

Прву врсту текстова представљају Милановићеви радови из области економије с посебним нагласком на односе неједнакости између релативно блиских друштвених редова, како унутар једне државе, тако и на глобалном плану.

Другу врсту текстова представљају ауторове политичке колумне о актуелним догађајима, проблемима и процесима у свету и Србији. У начелу, оне имају карактер препорука о томе шта би Србија требало да чини у унутрашњој и спољној политици у датој ситуацији. Пажљивом читаоцу свих ових текстоване могу да промакну ауторова проницљивост и способност да уочи проблеме који тиште савремени свет и Србију, да открије њихове праве узроке и представи њихове могуће последице и, на концу, да понуди јасне предлоге за њихово решавање.

     Економски чланци су усмерени на осветљавање феномена „глобализације II“која је отпочела средином осамдесетих година XX века. Aутор је веома умешно осветлио и његове добре и његове рђаве стране.

Позитивна страна глобализације II се огледа у слободном и досад никад лакшем протоку робе, услуга, идеја, капитала и радне снаге између држава и континената, што се најбоље може видети на примеру фудбала као професије у којој је мобилност радне снаге најизраженија и доведена на највиши могући ниво.

 Међутим, поред ових добрих, савремена глобализација (глобализација II) има и своје лоше стране: бујање илегалне трговине оружјем, контрабанда наркотика и белог робља, настанак тзв. корумпираних држава, интернационализација криминала и повезивање разних мафијашких група, све већа опасност од глобалног тероризма. Међутим, постоји још једна негативна последица коју велики број аналитичара нерадо истиче. За разлику од њих, Бранко Милановић је наводи као кључну слабост савремене глобализације јер дубоко задире у морал и осећања људи,повређујући људски осећај за правичност.

Реч је о феномену неједнакости међу људима и државама, који Милановић истражује већ више од две деценије као експерт Светске банке. Глобализација II је, уместо да умањи, само повећала ниво неједнакости између појединих друштвених редова па и самих држава, што би требало макар мало ублажити ако се већ не може искоренити. Занимљиво је да је феномен неједнакости вазда био табу-тема у оба хладноратовска економска и политичка система: подједнако у комунизму и капитализму. И аутор овог приказа је – као либертаријанац – помислио да је овде реч о оном добро познатом левичарском захтеву да се на рачун имућнијих људи, који су свој доходак зарадили на тржишту, пореским путем прикупе средства за сиромашне људе, што не може водити просперитету друштва јер гуши мотивациони механизам код људи као покретач напретка.

Међутим, овде је реч о једној другој ствари, која није у супротности с начелом слободног тржишта и Хајековом теоријом о спонтаном поретку. Напротив, чини се да она доприноси јачању филозофије либертаријанизма јер води јачању „правичних правила понашања“, која штите спонтани поредак. Реч је о категорији која представља неку врсту компромиса између једнакости и ефикасности. Милановић наглашава да ефикасност појединаца у производним активностима зависи од њихове перцепције једнакости. Због тога су ефикасност и једнакост комплементарне категорије.

Бранко Милановић је веома спретно уочио овај проблем и анализирао законитости његовог појављивања у светској економији. При том, уочио је да се неједнакост појављује у некомдруштву само ако постоје равноправне друштвене групе које у њему живе. Људи и државе су макар формално равноправни али међу њима владају односи фактичке неједнакости. Милановић је доказао да се у савременом свету јаз између богатих и сиромашних људи и између богатих и сиромашних држава све више продубљује, и то на штету ових потоњих. Богатство се великом брзином прелива из џепова сиромашних људи и држава у џепове богатих људи и држава, и то је једна од највећих опасности по савремени свет, директно проузрокованих модерном глобализацијом. Због тога је потребно да се тај проблем реши, како би свет могао да иде напред. Милановић предлаже да се формира посебно глобално тело, тзв. агенција за глобално благостање, која би директно прикупљала порез на доходно-еластичне производе зависне од прихода који се у највећој мери користе у богатим земљама, с циљем да се прикупљени новац без посредништва владе и државне администрације директно исплаћује на руке сиромашним људима из сиромашних земаља. Такво тело не би требало да буде нека већ установљена међународна организација попут Светске банке, Уједињених нација или њених специјализованих агенција, већ би требало тек да се осмисли, сагласно владајућим принципима савремене глобализације. Пошто би само прикупљало новчана средства, такво тело би морало да избегава било какву сарадњу с владама сиромашних земаља, како због изгледне корупције, тако и због тога што су оне много пута до сада неодговорно трошиле прибављену помоћ.

     Политичке колумне Бранка Милановића претежно су усмерене на анализу међународног положаја Србије у условима глобализације II. Аутор је оштроумно идентификовао најважније проблеме с којима се суочава Србија на почеткуXXI века, изражавајући сопствено мишљење о њима, и предлажући конкретна решења за поједине унутрашње и међународне изазове. Посебну пажњу привлачи чланак под називом „Европске фантазије“ у коме аутор отворено изражава мишљење да Европска унија не жели Србију у свом чланству, што међународну позицију Србије чини много једноставнијом. Милановић је до таквог закључка дошао анализирајући конкретне потезе које је Брисел чинио или пропустио да учини према Београду после пада Милошевићевог режима 2000. Нема сумње да је овде реч о једном храбром личном ставу, који одступа од доминантног „проевропског“ дискурса у јавној слици и речи, и да због тога заслужује посебну пажњу. Без обзира на истинитост ауторове претпоставке, остаје утисак да се ради о озбиљном размишљању.

     На крају, може се само рећи да ова књига представља занимљиву резултанту мишљења једног Србина, који је већи део свог радног века провео у центрима светске финансијске моћи. Баш због тога, његов угао гледања на политичке и економске проблеме модерног света и Србије у њему може да буде од велике важности. Због тога, и аутор ових редова снажно препоручује књигу Бранка Милановића за читање и анализу.