Улазак у тамни кристал

„Не мора се живети, али се мора пловити“, пословица је која нам долази из грчког народа. У складу са овим постулатом, Лоренс Дарел, књижевник који је светску славу стекао романом „Александријски квартет“, одувек је живео, а Грчка је за њега била земља која сања, а њена острва и градови врели, сексуални, носталгични, где се болно и узбудљиво сједињују, расе, језици, вероисповести . Низу књига у којима Дарел описује своје опсесије ѕкрајолицима некадашње Хеладе, спомњенимо најновију код нас: Л. Дарел, Грчка острва, издавач Карпос, Лозница.

Дарел је рођен 1912. у породици инжењера који је у Индији градио прве железнице и мостове. Мајка му је била Иркиња, а припадао је породици која се у време када је Британија доживљавала свој цват није враћала у њу, већ су живели у колонијама на Истоку. Сочан укус егзотичних источњачких цветова које становници једу натопљене шећером, музички четврттонови „који синусе мељу у прах“ и божанске боје пејзажа, оставили су трајан утисак на Дарела. „Белешке о бојама пејзажа... Дуги низ темпера. Светлост пропуштена кроз есенцију лимуна. Ваздух засићен црвенкастом прашином – прашином слатког мириса – и воњ врелог плочника поливеног водом.“ „Злато, фосфор, магнезијум папир“ биле су боје које су царевале на улицама на којима је растао.

Дарелова породица је велика, шаролика, космополитска. Детињство Лоренс Дарел проводи у Индији и у Бурми. У дванаестој, он одлично говори хинду, али његови родитељи сматрају да је дошао тренутак да се врати у Британију и уписују га у школу у Кентерберију. Но, ономе ко је рано упио ведру шароликост горкослатког Истока, сјајна, врела јутра кад је из мреже око свог кревета вадио комарце, али и отровне шкорпије, од почетка је морао бити отужан енглески чај у пет.

У осамнаестој покушава да упише Кембриџ, али без успеха. Парадоксално, то је била његова срећа. Тада је почео његов прави, пун живот. У једном лондонском ноћном локалу, зарађује за живот ноћима пребирајући на старом пијанину. „Иако неколико дирки није радило, тај је клавир имао способност да у мени пробуди сунце“, говорио је касније. Отвара фотографску радњу са својом првом женом. Убрзо падају под стечај. Дарел компонује џез-песме, а у рана, мутна лондонска јутра, пише. Његови први књижевни покушаји доживљавају неуспех. Али он не одустаје. Своју породицу убеђује да из хладне, стерилне атмосфере која царује у Британији, побегну тамо где пева сунце – у Грчку. Породица се сели на Крф. „Заронили смо у сунчано царство Јонског мора.“ Ту Дарел пише чувену „Црну књигу“, коју шаље Хенрију Милеру, свом великом, најпре епистоларном пријатељу, уз цедуљу: „Прочитај, а затим завитлај у Сену.“ Но, „Црна књига“ није завитлана у Сену. За њу је предговор написао нико други до Т. С. Елиот.

Дарелова љубав према Грчкој траје читавог живота, а Крф је за њега врста Едена. Свој доживљај овог острва, описао је у најпоетичнијој и најведријој од свих својих књига, „Просперовој ћелији“ (још увек није преведена на српски језик). Његова прва супруга, Ненси, на Крфу је проучавала остатке рановизантијског сликарства, а Дарел је „горео од жеље да стигне на Крит, у Кносос и испита остатке минојске цивилизације. „Овој су цивилизацији припадали моји преци“, тврдио је и додавао да су то били људи похотни и пуни живота, истински уметници. Када Дарел убеди Хенрија Милера да дође на Крф и упозна у Грчку, Милер изјављује, пошто ступи на грчко тло, очаран лепотом: „Скочићу у небо да се окупам.“

Објава рата 1941. Дарела затиче у Грчкој. Бежи пред Немцима који надиру на Крит, у чамчићу који се опасно нагињао под теретом ледених таласа који су пљускали свуда около. У чамцу је и њихова тромесечна кћи, Пенелопи („Пикси“), у котарици, „као векна хлеба“. Остатак рата Дарел проводи у Каиру и Александрији. Топографија живописних предела прерасла је у изазовну грађу из које ће бити рођен роман-сан, „Александријски квартет“. Године 1945. Дарел се враћа у Грчку, именован је за портпарола за односе са јавношћу, са седиштем на Родосу. Био је задужен за издавање новина на три језика и за пропагандне делатности. Са другом супругом, Евом, станује у вили Клеобул, веома лепој, малој кући, саграђеној на турском гробљу. Највећи део времена проводе испод џиновског платана, који је бацао сенку преко читавог дворишта. Са Родоса, Дарел пише пријатељима: „У шест сати купам се у зеленом мору. Трчим по трави. Сунчева светлост личи на Аполонов златни штап... Често седимо и играмо шах на малој, џепној шаховској табли или читамо; уз божију помоћ и захваљујући познавању острва успео сам да спискам нешто пара на књиге – углавном на Пруста, Достојевског и поезију...” Што дуже живи на Родосу, Дарел је све више очаран грчком природом: „Ти грчки предели – да ти срце препукне од лепоте. У њима има такве чистоте и неке наге чедности; они не траже да им се дивимо. Светлост као да допире из средишта неког будистичког, плавог камена или цвета... А тек острва... Сими, начињен од воде, као низ орловских гнезда, Калимнос, попут неког сивог скарабеја, а онда, непрегледни маслињаци испод мраморног града Камироса на Родосу – и смркнути Лерос.“

На Родосу Дарел почиње да се осећа као прави Левантинац: „Улазак у Грчку сличан је уласку у неки тамни кристал; обриси предмета постају неправилни, преламају се. Услед оптичке варке острва ненадано ишчезавају, а ако мало напрегнете вид, угледаћете треперави застор атмосфере...”

Од свих грчких острва, а обишао их је готово сва, Дарел, ипак, највише воли Крф: „Крф је сав у венецијанском зеленилу... Човек се осећа смлављен количином раскоши... Рогач расте дуж прашњавих путева у виду страшних експлозија љубичастог.“ Боравак у граду Крфу писца импресионира: венецијанска архитектура, аркаде, колонаде, прозорске шкуре – налик на огуљене капке, васкрсавају касније у Дареловој прози. Он лежи у кревету и гледа како море светлуца по испуцалим венецијанским плафонима, украшеним „волутама и херувимима“. За разлику од Египта и Александрије, где царује „мек, туп звук александринаца“, лутају коцкари и љубавници „који играју да изгубе“, лутање Грчком за Дарела је „лутање земљом камених бајки, смрсканих митологија и временом изједених статуа, које су (попут воска у пламену) пропуштене кроз жижу сунчевих зракова”...

Дарела више нема, али на грчким острвима још увек постоје кафане у којима је седео, улице којима је ходио и тамни углови, прашњави и мирисави, где је ноћу љубио жене које је волео. Мали облици нежне бесмртности.