Марксовскa истинa и кантовске заблуде

Од интелектуалца се очекује ангажман. Да би се потврдио, интелектуалац није обавезан на то. Одличан пример је књижевник и театролог Јован Христић (1933-2002).

Кад говоримо о ангажману интелектуалца, уобичајено подразумевамо нешто друго од пуког интелектуалног ангажмана. Кад говоримо о ангажованом интелектуалцу, онда, углавном, подразумевамо облик јавне активности друкчији од научног, публицистичког или уметничког деловања (што је, иначе, неопходан услов интелектуалне легитимације). Под неоспорним ауторитетом интелектуалног својства (научног, уметничког, публицистичког), ангажовани интелектуалац, као истакнути глас јавности, учествује у сфери политике urbi et orbi, залажући се, потпуно или делимично, за укидање, промену или побољшавање институционалног система државе, друштва и међународних односа. Није ретко да дело и друштвени ангажман интелектуалца буду у дискрепанцији. Код нас о томе најбоље сведоче примери значајних књижевника Милорада Павића (1929) и Драгослава Михаиловића (1930).

Како променити свет

Треба разликовати идејну од идеолошке активности ангажованог интелектуалца. Ова два типа ангажоване интелектуалности најпоузданије дефинишу два категоричка императива интелектуалног деловања у друштву, Кантов и Марксов. Кант тврди да филозофија не открива истину, него да, у најбољем случају, уклања заблуде (у свету). Напротив, Маркс од филозофије захтева да промени свет. И један и други тип карактеришу заједничке црте: рационалност, аналитичност, критика и етика. И један и други тип претпостављају умност, правдољубивост и храброст. Једино се у њиховим циљевима налази разлика. Један указује на заблуде у друштвеној стварности, а други целокупну друштвену стварност сматра успостављеном обманом.

Кад поставимо питање о интелектуалцу у транзицији, шта заправо питамо? Питамо ли о ангажману интелектуалца затеченог у преласку друштва из недемократског у демократски облик (из командне привреде у тржишну и октроисане културе у слободну) или, пак, питамо о транзицији самог интелектуалца, о његовом сопственом прелазу из једног типа ангажмана у други? Уистину, питамо обоје, јер посреди није само промена друштва него и друштвене свести.

У транзиционом друштву, ангажовани интелектуалац је такође транзицион. Он прелази од типа интелектуалца који спроводи откривену историјску истину у тип интелектуалца који открива мноштво заблуда различитог порекла. Од Марксовог, тј. марксистичког типа, интелектуалац прелази у тип кантовски схваћеног ангажмана. Пред њим је сада обиље затечених и новостворених, управо продукованих заблуда, превара, фантазми... које треба да детектује и јавно анализира. Он указује на логичке грешке у јавно пропагираним ставовима, на моралне несолидности у поступцима људи од моћи, разлучује аутентично од неаутентичног у култури, свестан сада да не може све то да постигне сам и да је оно што је постигао – битно подложно доради и прерађивању. Задатак његовог ангажмана није ништа друго до демонстрација разума и савести, логике и дијалога, критике и толеранције.

Моралне мисли о времену

Доминантан облик опозиционе ангажоване интелектуалности у Србији током једнопартијског система и доминације марксистичко-лењинистичке идеологије (ту и тамо омекшаног, а у неким сегментима и оперетског, облика стаљинизма са елементима приватног предузетништва) био је идеолошки – било да је реч о критичким облицима левог радикализма, евро-левице или идеологије деснице, која је подразумевала већу конспиративност ангажмана.

Међутим, и у то време код нас је, у мањини, постојао тип идејног ангажмана који је подразумевао плурализам. Типичан представник ангажованог интелектуалца који указује на идеолошке заблуде, а не проповеда откривену истину, био је филозоф Никола Милошевић (1929–2007). С партијским ангажманом, Милошевић je, донекле,  предузео обрнут прелаз.

Тип интелектуалца који се и пре и после транзиције ангажовао на откривању заблуда, који себи није поставио тотални, него циљ решавања битних партикуларних проблема, оличен је у деловању етнолога Ивана Чоловића (1938), који нам је, такорећи с лица места – и пре транзиције, а нарочито у транзицији – откривао и тумачио механизме продуковања погубних заблуда у медијима, попкултури и супкултури.

Најзад, тип интелектуалца који је свој критички друштвени ангажман превео из идеолошког у идејни узорно представља човек који је до сада, у транзиционом периоду Србије, учинио (и још чини) највише, раскринкавајући заблуде, фалсификате и лажи, у различитим сферама друштвеног живота. То је социолог Небојша Попов (1939). У пуном смислу речи, за његов ангажман можемо тврдити да представља наше време захваћено моралним мислима. Оно што специфично краси његову ангажованостјесте критичка беневолентност; из његове аналитичке критике изостаје било какав облик цинизма. Кад разматра одређену појаву, било да је реч о законима, извршној или судској власти, медијима, привреди, култури или најновијој теоријској продукцији, Попов најпре утврђује родно место маскиране кризе, затим указује на њену структуру и на њену социјалну дисфункционалност, те приљежно образлаже процедуру могућег њеног искорењивања. Грађено готово двадесет година – колико има од пада Берлинског зида, кад заправо почиње транзиција – ангажовано дело Небојше Попова представља капиталну вредност за српско друштво у настајању.

Псеудоангажман

Дакако, међу старим интелектуалцима највише је оних који су и у транзицији непоколебљиво остали на позицији свог идеолошког ангажмана. Два примера интелектуалаца који су створили изузетне опусе у књижевности и филозофији, два интелектуалца која се налазе на различитим половима исте идеолошке матрице, један на националном а други на космополитском, јесу филозоф Михајло Марковић (1927) и књижевник Радомир Константиновић (1928).

На крају, не треба заборавити на песудоангажоване интелектуалце и, с друге стране, на ангажоване псеудоинтелектуалце. Упркос томе што су присутни у медијима и што, не без интелигенције и занимљивости,говоре о разним појавама, код појединих осведочених интелектуалаца изостаје критички друштвени ангажман(књижевник и театролог Јован Ћирилов, 1931). С друге стране, у маси постоје, без озбиљног дела на пољу науке, уметности или публицистике, они који се друштвено ангажују. Њихов ангажман, ма колико понекад био важан, суштински се разликује од делатности ангажованог интелектуалца.