Дан рањене планете

Дан Земље обележава се 22. априла, истог датума када је још давне 1970. више десетина милиона људи широм света од својих власти, као и од надлежних међународних  институција власти тражило заштиту планете. Нешто се почело мењати у међувремену, јер је већ 1972. објављена чувена студија експертске агенције Римски клуб „Границе раста” (Први извештај), а онда је Брундтланд комисија ОУН изашла са извештајем „Наша заједничка будућност” (Our Common Future, 1987). Коначно, Рио декларација из 1992. трасирала је оптимистички модел пожељног, еколошки усмереног и социјално сензитивног развоја.

Одрживи развој би се данас могао операционализовати као стање најповољније контроле ризика на планетарном нивоу. Наиме, вероватноћа неповољних исхода услед деловања мноштва како природних тако и антропогених фактора на планети, у данашњем свету прилично је висока тако да, ако се ти ризици системски смањују (превенција и митигација – ублажавање деловања климатских промена је метафорички случај) онда се може говори о одрживости. Примена међународних декларација и глобалних стандарда, нажалост, још је ствар (слободног) договарања, па и придржавања договореног нарочито оних најмоћнијих.

Све што води повећању ризика је неодрживо. Коначно, да ли има већег друштвеног ризика по људе и природу него што је рат? А рат је управо најмање одржива људска акција, из простог разлога што се ниједан није завршио другачије него миром и што су његови трошкови (сувише блага реч?), за све инволвиране стране, сваким даном све већи. Притом сви учесници рата то знају, али док рат траје нико није спреман ту горку истину да призна. 

Оне вести са еколошких самита (следећа конференција о одрживом развоју би требало да уследи у јуну ове године на тридесетогодишњицу првог Рио самита)  у присуству ратних извештаја, већини читалаца су преко главе. На њима се много обећава а мало шта чини. Попут оне велике прошлогодишње феште у Глазгову, када је медијски доминирала протестна колона најмлађих еколошких активиста, предвођених најпознатијом младом активисткињом  Гретом Тунберг. Но, ако има ишта што буди наду, то је да тинејџ (готово дечја) генерација дефинитивно постаје генератор глобалне еколошке свести, а делимично и данашње савести човечанства.

Истраживања о примењивости „Глобалног раста” (из 1972)  показала су да колапс који би по првобитним пројекцијама Римског клуба, могао да уследи око 2050., не би значио и крај цивилизације, као и да најцрњи сценарио може да се избегне, уз претпоставку да најбоље технологије које штеде ресурсе и смањују загађење постану „широко доступне и онима који себи не могу да их приуште” (Гаја Харингтон, часопис „Yale Yournal of Industrial Ecology”). Нешто као што је Светска здравствена организација предлагала средином протекле године за антиковид вакцине – да постану глобално јавно добро. У том погледу светска заједница се није баш показала, као ни много пута до сада. Међутим, ми немамо друге и ваља нам деловати тако да покушавамо да поправимо, пре свега систем Уједињених нација. Наравно не тако што ће поједине неподобне стране из њих искључивати јер у том случају „ уједињених нација” нема.

Да се вратимо локалним оквирима. Одрживи развој је много више од еколошке свести, која је у успону свуда па, замислите, и на Балкану и у Србији. Међутим, мноштво непознаница кола међу све обавештенијим грађанима, па и међу еколошким активистима. За сада, као да се не назире одржив начин да се успостави један стални, стручно утемељен, дијалог између експерата, јавних установа, грађанки и грађана, пре свега на локалу, о манама и предностима водозахвата, саобраћајних инфраструктурних пројеката, рудника, садашње урбанизације, о очувању заштићених подручја, енергетика и њене „зелене транзиције” као и о одрживим начинима и стиловима живота у Србији.

На питање зашто је то тако постоје два кључне речи потенцијалних одговора: једна је култура а друга институције. Притом под културом подразумевамо све оно што је научено, стечено и што човек усваја као образац доброг понашања (дакле, укључујући образовање и науку), а институције као установљена владајућа (формална и неформална) правила понашања. Е управо оне у далеко већој мери зависне од структуре власти и начина владавине.

Зато нема изговора за носиоце власти кад је реч о питању зашто институције не функционишу, па ни оне еколошке, зашто се извештаји о стању животне средине и процене еколошког утицаја „подешавају”, а пројекти политички инструментализују. Још конкретније, зашто се поред главног београдског водоизворишта одобрава градња насеља за 50.000 житеља,  одобравају дубинска бушења на Великом ратном острву, а истовремено приватизује један ретко успешан и финансијски потпуно одржив научни институт за воде „Јарослав Черни”, који чак има монополску позицију на тржишту. А стара је и много пута проверена економска истина да је од државног монопола гори само приватни. Како и зашто се данас све више злоупотребљавају, па и приватизују јавна добра у националним парковима „Копаоник” и „Ђердапска клисура”, чак и на „строго заштићеном подручју” на Авали (национални парк од Милошевог времена, из 1859)? Коначно, зашто се не спроводи одлука и воља државе и не поштују њене званичне институције када је реч о уклањању нелегалних објеката у заштићеним подручјима.

Професор инжењерске економије и одрживог развоја

Универзитет у Београду