Субота, 25.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Освећивање светог мира

​Чињеница да је свето миро у Српској православној цркви освећивано свега 11 пута у целом једном веку указује на то да је реч не само о ретком чину него и о догађају од посебног значаја
Мироварење: епископ брегалнички Марко и патријарх Порфирије (Фото: СПЦ)

Патријарх српски Порфирије са епископима, презвитерима, ђаконима и представницима верног народа, служио је од 18. до 21. априла ове године чин мироварења и освећења светог мира. То се десило  тачно сто година након што је, по први пут након уједињења покрајинских цркава у васпостављену Српску патријаршију, исто свештенодејство обављено у Сремским Карловцима 1922. године. Тада је припремање новог мира извршио први патријарх васпостављене Патријаршије –  Димитрије. Он ће миро освећивати још два пута: 1924. у  Београду и 1927. у Пећкој патријаршији. Свето миро је три пута освећивао и патријарх Герман и то у Београду 1960, 1967. и 1983. године. Патријарх Павле је миро освећивао два пута у Београду 1995. и 2004. године док су га по једном освећивали 1931. године патријарх Варнава у Београду  и 1940. године патријарх Гаврило  у катедралном Храму Светог Николаја у Сремским Карловцима.  Чињеница да је свето миро освећивано свега 11 пута у целом једном веку указује на то да је реч не само о ретком чину него и о догађају од посебног значаја.

Данас се термин миро у црквеној употреби користи за означавање више различитих ствари при чему је његова употреба некада исправна, а некада није. Миром се, исправно, назива посебна течност која истиче из неких светих моштију и појединих икона. Миросањем, односно помазивањем миром, неисправно се назива помазивање освећеним уљем на празничном бденију. Иако се то уље често меша са по којом мирисном аромом оно није миро.

Миро о коме овде говоримо  је посебно припремљена врста ароматизованог освећеног уља које се користи за миропомазивање новокрштених, освећење храмова и антиминса и поједина друга црквена свештенодејства. Припрема новог мира одвија се током прва четири дана Велике седмице. Оно се кува, односно, вари – отуда назив: мироварење,  током Великог понедељка, уторка и среде а  освећује на Велики четвртак. Миро се припрема тако што се маслиново уље, бело вино и вода (у нашем случају са извора из Капеле Свете Петке на Калемегдану) помешају са различитим смолама, мирисним цвећем, травама, корењем, уљем, тамјаном и другим ароматичним материјама и кувају уз одговарајуће богослужбене радње и молитве. Тако припремљено миро, у складу са традицијом Православне цркве освећује се посебним чином који се служи у оквиру литургије Василија Великог на Велики четвртак.

Богослужбена употреба освећеног уља своје порекло води из старозаветног култа где се оно користило приликом помазивања свештеника и владара. Основна теолошка идеја миропомазања, односно раздељивања, предавања дарова Светога Духа, је да се помазани на тај начин поставља и оснажује на службу у одређеној заједници за коју му је неопходна благодатна помоћ Божија. Миропомазивање новокрштенога је његово уткивање, уграђивање у Цркву и постављање на службу лаика, припадника народа Божијег. Такво предавање Духа Светога је у новозаветно време вршено првенствено кроз полагање руку, а потом кроз неку врсту помазања. Замењивање полагања руку помазивањем није сакрило мада је донекле отежало овакво разумевање миропомазања. Чињеница да је полагање руку остало суштинским чином једне друге свете тајне – свештенства, где полагањем руку епископ поставља кандидата на одређену свештеничку службу, помаже нам да и свету тајну миропомазања, па и само миро, сагледамо на прави начин.

Треба знати да је у првим вековима живота Цркве освећивано само уље да би након тога почели да му се додају различити аромати. Временом се рецептура припреме мира усложњавала, самим тим и компликовала. То је довело до тога да се древна пракса по којој је миро освећивао сваки локални епископ променила. Уместо њега сада то  почињу да чине превасходно поглавари помесних цркава којима  је било лакше да набаве  неопходне материје за освећење и организују све сложенији процес мироварења.

Не треба губити из вида да је ексклузивно право освећивања мира у древним временима имало и своју политичку димензију. То је био један од кључних аргумената којим је патријарх Герман Други цариградски  оспоравао ваљаност императорског крунисања и миропомазања Теодора Дуке у Солуну 1227. године. Владар Епирске деспотовине није могао бити уздигнут на степен власти који је желео, одлучно је тврдио никејски патријарх, из једноставног разлога што охридски архиепископ Димитрије Хоматин није ни смео нити могао да сам освећује миро.

Геополитичке промене, условљене успоном Османског царства као и посебан статус милет баше који је цариградски патријарх имао у новом свету, довео је до тога да се миро, првенствено за православне грчког говорног подручја али не само за њих, искључиво освећивало у Цариграду. Неће проћи пуно времена а ова новонастала и спољашњим разлозима условљена ситуација, како то неретко уме да буде, почиње да бива теолошки реинтерпретирана а право на освећење мира Цариградске патријаршије, барем у очима неких њених прелата и теолога, бива посматрано као ексклузивно право цариградског трона.

Могућност припреме и освећења светог мира је, без сваке сумње, битна одлика канонско-правног статуса одређених православних цркава. Тако посматрано,  освећење мира постаје једно од обележја аутокефалности конкретне цркве док је добијање мира са друге стране, знак њене канонске зависности. Устав СПЦ (чл. 55,5), као једно од суштинских права које има патријарх као врховни поглавар, управо наводи освећивање мира за целу СПЦ.

Различите геополитичке промене у свету у коме Црква обитава утичу на њен живот и у целини и у одређеним аспектима њеног постојања и деловања. То се, током претходног столећа,  показало и у случају мироварења и у каснијој судбини освећеног мира. Реч је о миру које је 1940. године у Сремским Карловцима осветио патријарх Гаврило Дожић. Патријарх Гаврило  је тако, на молбу митрополита видинског Неофита, који му се обратио управо због тога што је тада БПЦ било оспорено право да сама освећује миро, послао у Бугарску 10 литара новоосвећеног мира.

Како сазнајемо из писма епископа браничевског Венијамина Таушановића министру правде Чедомиру Марјановићу део новоосвећеног мира из 1940. године које се налазило у згради Српске патријаршије уништен је након што су немачке окупационе власти зграду узурпирале. Стога епископ Венијамин моли министра да посредује да се део мира који је остао у Сремским Карловцима сачува и пренесе у Београд. Овај апел је уродио плодом па су надлежни органи тзв. НДХ, на немачку интервенцију, преко проте  Симеона Араницког из Старе Пазове за Београд послали 135 литара светог мира. Њиме су после годинама помазивани наши, не тако давни, преци.

Протојереј-ставрофор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mile
Intersantan tekst!
Jovan Dojic
Jesu zastarele optuzbe?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.