Духовни светионик на падинама Озрена

Од нашег сталног дописника

Бањалука – На путу од Добоја према Завидовићима и Тузли преко планине Озрен, шест километара након лепог планинског места Петрово, после мало успињања шумским путевима, смештен је манастир Светог Николе, познат и као Озренски манастир. У хладовини високих оморика протегао се манастирски комплекс – црква, звоници, крстови, конаци, капије и три чесме. На манастирском имању налази се извориште лековите воде Калуђерица. По предањима, манастир посвећен Светом Николају, архиепископу Мирликијском, задужбина је краља Драгутина Немањића.

Настојатељ манастира Озрен архимандрит Гаврило Стевановић каже за „Политику” да његова служба није само обредна, него су то, како истиче, и проповед и мисионарски рад.

„У доба отуђености и негативних вредности, које су обележје данашњих времена, духовна храна нам је преко потребна. Црква би требало да буде покретач добрих ствари за наш народ, а манастири мисионарски центри с јеванђеоском мисијом”, наводи архимандрит Гаврило.

Од 2003. манастир је проглашен националним спомеником БиХ, а у Комисији за заштиту националних споменика кажу да о оснивању манастира Озрен и времену изградње манастирске цркве нема много података. Први поуздани извор који се односи на озренску цркву јесте натпис у наосу. Уклесан изнад улазних врата, каже да је 1587. поп Јаков Марић поставио патос у цркви.

Према подацима др Душана Кашића, манастирска црква саграђена је у 16. веку, али он наводи и годину 1557, кад је на престо српских патријарха у Пећи дошао Макарије Соколовић, захваљујући коме је нормализовано стање у српској цркви.

Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније, на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. Цркву је, за време игумана Јакова, 1605. године живописао свештеник Страхиња. Сведочанство о томе оставио је сам фрескописац потписавши се на неколико места у храму. Током конзервације овог живописа 2012. пронађени су остаци још старијег – доказ да историја манастира сеже далеко у прошлост. Како наводе из Комисије за очување националних споменика БиХ, народно предање које се искристалисало у 18. веку, а касније је и записано, казује да је манастир задужбина Немањића, односно српског краља Драгутина, из времена кад је он као сремски краљ (1284–1321) владао и овим крајевима – Усором и Солима.

Овај манастир, сем историјског значаја, јединствен је у СПЦ по организовању Светосавског омладинског кампа. Циљ је, кажу из манастира за наш лист, да се омогући духовно сазревање младих у околностима данашње отуђености од породице, природе и вредности.

Задесите ли се код манастира на Велику Госпојину, 28. августа, наћи ћете се међу верницима и мештанима који долазе на манастирску славу „да се виде, чују шаргију и виолину, заиграју коло и расхладе се лубеницом”. Као и многе православне богомоље, и Озренски манастир је у Другом светском рату оштећен бомбардовањем, манастирска ризница је опљачкана, а архива спаљена. Игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића усташе су одвеле у логор.

Под сводом манастира чувају се и вредне реликвије, између осталих и мошти, десна рука великомученице Огњене Марије, честице моштију цара Лазара и краља Драгутина, као и честице моштију Светог Николе и Флавијана Сирмијумског.

О значају светиње говори и то што се током 16. века појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир, као што је Панегирик из 1589, рад калиграфа Тимотеја, писан у манастиру, Минеј за новембар из 1590. истога аутора и Метафраст из 1592. године. Ова преписивачка школа радила је и у 17. веку, што потврђују и две књиге из 1677. и 1679, које су доспеле у сремски манастир Раковац.

Архимандрит Гаврило Стевановић каже да је преузевши настојатељство над манастиром Озрен нагласак ставио на неколико ствари како би верници, а поготово омладина, активније учествовали и разумели богослужење. Између осталог, да се током богослужења, уз црквенословенски, користи и српски језик, на којем је одштампао и неке богослужбене књиге. „Свештеник не може без народа и народ без свештеника. Ми смо једно тело, једно биће. Ми као друштво морамо духовно да се оснажимо. Духовно јак човек лакше излази на крај с материјалним и свим другим изазовима”, прича отац Гаврило.