Бокс ме је заштитио од криминала

Боксерски критичари су код њега пре свега изузетно ценили витештво и храброст коју је пружао на рингу. У многобројним спортским искушењима и изазовима којих је било током деведесетих година, где се сваки озбиљнији мајстор ринга сматрао великим мангупом тог времена, браћу Рибаћ, Ивана и Дејана, мука је натерала да уђу у ринг. Лепе дане детињства провели су у главном граду Либије, где су им родитељи били на привременом раду. Ипак, у Србију су се вратили баш у оно лудо време када је на улицама престонице владао опасан криминал. Велика финанијска а и морална криза одвукла је многу децу на странпутицу. Видевши да и њима прети сличан сценарио голобради дечаци који су тада имали непуних седамнаест година одлучују се на велики животни корак. Спортско друштво Раднички односно боксерски клуб постају њихов нови дом. Додуше, млађи Дејан је био талентованији али је Ивана носила нека невероватна енергија. Тај борбени дух га и дан данас не напушта. У међувремену, Иван Рибаћ је завршио ДИФ, потом мастер на Политичким наукама, непуне две године је био и посланик у Скупштини Србије а ускоро се спрема и за одбрану доктората на Политичким наукама, код професора Драгана Симеуновића. Један је од ретких интелектуалаца у свету домаћег бокса. Заједно са братом Дејаном, који је данас помоћник председника градске општине Врачар, одлучује да отвори школу бориличаких спортова,,Браћа Рибаћ”. Ове празничне дане Иван Рибаћ ће провести са својим најближима, у кругу породице.

 Шта за Вас лично значи Ускрс?

-Ускрс је за моју породицу поред Божића био и остао најлепши празник. То је догађај коме се сви истински заједно радујемо. Ускрс нам даје неку посебну снагу снагу, жељу, вољу да се изборимо са свакодневним недаћама. Да једни другима верујемо, помажемо. Овај дан нас подсећа на све оне муке које је Христос доживео и на крају стигао до вечног спасења. Даје нам снагу да се никада не предајемо већ да наставимо да се боримо. Овај велики хришћански празник ћу провести у кругу породице, код мајке и са братом, са његовом децом и мојим синовима. Ускрс, то је празник, који нам је очувао веру.

После, више него успешне боксерске каријере, у којој сте освојили многе медаље и трофеје окренули сте се другим животним вредностима?

-После завршене каријере у боксу одлучио сам да се посветим школи. Заволео сам књигу, најпре сам завршио факултет, стекао сам звање академског грађанина. Упоредо са тим, почела је озбиљно да ме занима политика. Ушао сам у политику чистог срца у жељи да помогнем колико могу, пре свега људима које ценим и поштујем и наравно мојој земљи. Једно време сам био помоћник директора царине а онда сам добио позив од председника Александра Вучића да представљам наш народ у Скупштини Србије. Поносан сам на чињеницу да сам скоро две године био народни посланик у парламенту. Наравно, сваки слободан тренутак користим да одем до боксерске сале, да одржавам менталну и физичку снагу колико год је то могуће.

Раније, док сте ви боксовали имали смо одличне боксере а мало пара за тај тежак спорт. Данас је ситуација обрнута?

-Тих деведесетих година када смо се мој брат Дејан (јуниорски вицешампион света из Аргентине) и ја заједно са родитељима вратили у Београд а након дванаест проведених година у Либији, где су наши родитељи радили, није било лако живети у граду где је криминал био у пуном јеку. Било је то опасно време. Постојала су два пута или да одемо на неки спорт или да нас неко увуче у опасне зоне живота. У то време, нису се наплаћивали тренинзи само у боксу. Одлучили смо да одемо у Раднички. Дејан је био спортски тип, а ја сам више био окренут школи. Био сам асматичар, гојазан. Једноставно, нисам био за неки озбиљан спорт. Али, животни сплет околности нас је довео на Црвени крст...

Како је почела ваша боксерска каријера?

-На Црвени крст, који је тада био стециште истинских мајстора ринга, великих шампиона, мог брата и мене дочекао нас је Добривоје Радановић. Али, са Миливојем Башићем почиње права прича. Могу да кажем да је то један од најлепших периода у мом животу. Бокс нам је спасао животе, усадио нам је неке животне постулате којих се и данас држимо. Да није било упорног тренера Башића ко зна шта би данас са нама било. Био сам вишеструки шампион државе, три пута освајач ,,Београдског победника” учесник европских и светских првенстава. Опробао сам се и у профи боксу где сам имао десет мечева и исто толико победа.

Председник Вучић је неколико година био на челу Боксерског клуба са Црвеног крста. По чему памтите тај период?

-У време када је председник Вучић предводио БК ,,Пинки” из Земуна, мој брат и ја смо имали отворен позив да пређемо у тај клуб. Било је то 1999. додине. ,,Пинки” нам је нудио одличне уговоре, добра примања, међутим, те године почело је бомбардовање наше земље па се тако и није остварила та идеја, јер није било ни лигашког надметања. Али, само неколико година касније, садашњи председник Србије је именован за председника Радничког. Искрено то је била идеја нашег тренера Миливоја Башића, покојног генералног секретара Миладина Васојевића, Дејанова и моја. Председник је човек који воли бокс и изузетно се разуме у племениту вештину. Пуно нам је помогао у тим тешким годинама, када смо освајали трофеје, једном речју, спасао је Раднички дубоког посртања.

Где је данас место српском боксу у међународним оквирима?

-Више нема оног бокса кога памтимо. Нема га јер ова данашња деца имају све: телефоне, таблете, компијутере, добар живот, шта ће им мука и стрес. А ми смо морали да се стално боримо и доказујемо да се пробијала кроз огромно животне изазове и препреке. Нисмо смели да идемо назад, то је била срамота. Имали смо друге мотиве, жеље и амбиције. Данас је бокс по свим мерилима најтежи спорт на свету, данашња деца живе удобним животом. Захваљујући огромној брзи наше државе, данас боксери не морају да брину да ли ће имати довољно пара. Имамо све, али немамо боксере. То јесте огроман проблем са којим морамо да се носимо и боримо.

Регионална лига је, кажу неки, потврда да бокс увек спаја добре људе. Какво је ваше мишљење по том питању?

-Драго ми је да бокс почиње да се буди у региону, где смо некада имали велике европске и светске шампионе. Регионална лига је добар пројекат. Време је да бокс крене са ,,мртве тачке”. Истина је да наши клубови, који данас имају одличне услове за рад и напредак, немају довољан број квалитетних боксера, па су зато принуђени да ,,увозе” странце. Ипак, надам се да долазе бољи дани за српски бокс.

Боксерске мечеве на Црвеном крсту пратили су многи виђени људи Београда. На мечеве Радничког долазили су доктори, адвокати, глумци. Какав је Ваш однос био са Драганом Гагом Николићем?

-Многе животне лекције сам научио од нашег глумачког доајена. Гага је био истински шмекер Црвеног крста, Београда, читаве државе. Често сам умео да са тренером Башићем проводим сате и сате после тренинга  у чувеном ресторану ,,Потковица” код нашег пријатеља Попа. Ту сам провео своју младост. Имао сам ту част а и привилегију да сам седео са легендама Београда: Гагом Николићем, Бором Тодоровићем, Гораном Султановићем, Душаном Прелевићем, чувеним Читом. У ,,Потоковицу” су долазили адвокати, практично цео Београд, цела елита. Много тога је могло да се чује и научи...

Чему вас је научио наш чувени глумац?

-Једну праву животну лекцију: како човек може да буде велик а да га народ воли. Наш Гага је имао душу као Сибир, био је господин, који никада није рекао реч која није била на месту. Волео је бокс, био је наш највећи фан. Велика ми је част што ми је једном приликом уручио мени најдражи пехар трофеј ,,Београдски победник”. Шта да кажем, наш Гага је био једна људска громада.

Ваш однос са тренером Башићем раван је оном који имају отац и син?

-Он је човек који је први одмах после мог оца. То је мој Бака, кога не одвајам од мојих родитеља, мога брата. Пријатељ за сва времена. Он ме је научио највећим животним лекцијама. Ако могу да кажем да сам нешто урадио у животу то је пре свега захваљујући животним смерницама мог дугогодишњег тренера. Можда у том васпитању понекад и није бирао речи. Све што сам урадио у животу у највећој мери дугујем њему. Иако на почетку нисам био његов миљеник, захвалан сам му на свему.

Које су вам амбиције у животу?

-Да наставим да се бавим политиком. Након шест година озбиљног рада спремам се да одбраним докторат на Политичким наукама. Завршио ДИФ потом и мастер студије на Политичким наукама. У бокс сам дошао случајно једног дана. Захваљујући њему достигао сам највеће врхове, побеђивао сам светске и олимпијске шампионе, упознао многе дивне људе и пријатеље, кумове. Ја сам све своје циљеве остварио. Али, могу још много тога да пружим...

Синови воле џудо

Иван Рибаћ има синове Вукашина и Јакшу који су се опробали у свим спортовима, али су задржали љубав према једном борилалчком спорту.

-Бог ми је дао особину да сам истрајан. Надам се да ће тако бити и са мојим синовима Вукашином( 11) и Јакшом( 7). Они су моја покретачка снага. Тренирају стално, чини ми се да су проходали у боксерској сали. Пустио сам их да траже себе водиоо сам их на чак десетак спортова, на крају пронашли су се у џуду. Тренер им је Наранџић у ОЏК Београд. Иду добрим путем.