Чаробњаци и мудраци силазе с трона

Дуго су шах и шахисти били на пиједесталу магичне игре и чаробњака који владају њеним тајнама. Не зна се колико, па се заокружује на неких 1.500 година. Да ли им је било лепо на таквом трону? Зависи, када и како се гледа.

Када су Арапи преузели игру из још увек непознатих дубина Далеког Истока, приказивали су своје мајсторе на уметничким сликама, уткивајући их у вечност заједно са њиховим блиставим комбинацијама и композицијама на табли. Прохујала су столећа у којима су краљеви, државници и мецене златом китили чаробњаке и надали се да преузму делић њихове магије. Научници су трошили деценије да их упознају и имитирају, а Светска шаховска федераија (ФИДЕ) порасла на безмало 200 држава чланица.

Толико се човек трудио да разуме и достигне шаховске богове, да их је на крају превазишао и спустио на земљу. Шах је постао пробни камен информатике и један од њених највећих успеха. Компјутер је, грубом силом прорачуна, разоткрио шаховске истине до те мере да сваки аматер, пратећи уживо партије светских асова, може да ужива у њиховим грешкама, обично обележеним црвеном бојом, а потом да паметује о пропустима које му рачунар истовремено даје на увид.

Прошло је више деценија тамних облака над пониженим достојанством шахиста и падом интересовања публике. Али, шах се није предао. Дошле су године пандемије и велике светске кризе, у којима је готово све друго посрнуло, а хиљадугодишња игра се још једном дигла из пепела.

Последња промена се збила толико брзо, да некадашњи заљубљеници у шах нису ни приметили његово ново лице. Ми, који смо напамет знали имена „краљева шаха” – од Штајница, Ласкера и Капабланке наовамо – и већину њихових предака, све до Ал-Адлија и Ал-Сулија, данас гледамо другу врсту идола за шаховским таблама.

Из разговора са најмлађом генерацијом шахиста широм света, претежно основцима, неочекивано сазнајете да популарност недодирљивог светског првака Магнуса Карлсена угрожава једино Хикару Накамура, шахиста који никада није био близу статусу изазивача, а до овог пролећа две и по године није играо класични шах. Када је, почетком овог месеца, амерички велемајстор јапанског порекла неочекивано победио у циклусу за Гран при ФИДЕ, овако је објаснио хладнокрвност у кључним тренуцима:

– Који одговор желите? Добро, рећи ћу вам искрено. Лако се трпи притисак када не живите од шаха.

У исто време, непобедиви Карлсен је последњих дана у родној Норвешкој поновио да са 31 годином губи вољу да брани титулу:

– До сада сам играо против претходне генерације и три водећа играча моје генерације. Пошло ми је за руком да будем оријентисан на резултат, али дугорочно то не изгледа одрживо. Страст мора да буде главни покретач. Мало је вероватно да ћу одиграти још један меч, осим ако следећи изазивач представља следећу генерацију.

Као потврду својих речи, светски првак се недавно појавио и високо пласирао на масовном турниру у покеру, игри која многим шахистима доноси више приходе него турнири.

И док губе мотивацију да се доказују у класичном шаху, Накамура и Карлсен све више забављају публику на егзибиционим онлајн турнирима, показујући да су могуће зараде у етеру интернета и друштвених мрежа далеко веће.

Како и зашто? Одговоре не могу да дају генерације чији су идоли Морфи, Фишер и Таљ, већ оне које су расле уз друштвене мреже. Потражили смо их и добили од Марка Ложајића, младог шахисте и проблемисте са дипломом компјутерског лингвисте и запослењем у Мајкрософту.

Новине не могу да се утркују брзином и количином информација са порталима, али могу да дају свеобухватну анализу времена и догађаја, каквих нема у модерним медијима. Тако ће „Политикина” шаховска рубрика, на почетку другог века свог постојања, кроз мини-фељтон „Шах у доба друштвених мрежа”, покушати да осветли нагле промене у улози шаха последњих година и смерове којима најстарија игра може да крене.

Сазнаћете како су интернет и пандемија створили нову армију шахиста; у чему је тајна „стримера” Накамуре; зашто „Војбој” има већи број пратилаца него Карлсен, а „Агадматор” зарађује више од најбољих велемајстора; али и много тога другог о шаху као „игрици” за сваког, без ореола чаробњака и мудраца.