Србија опет и изнова

Увек се осећа нешто ново у ваздуху при повратку у Београд, у Србију.

Овај пут, једне сунчане седмице у септембру, била је то нова бука – снажна тутњава мотоцикала који су се утркивали на Теразијама неколико стотина метара тамо-амо у два сата ујутро и поново један сат касније, због чега су се тресли високи прозори на трећем спрату хотела "Москва". Под сабласним сјајем уличних светала није се видео ниједан полицијски аутомобил, само нејасна слика двоточкаша који јуре брже од 160 километара на сат. Зато је за викенд више од стотину моћних мотоцикала крстарило Теразијама горе-доле, уз пратњу униформисаних полицајаца.

Још нешто је ново: изгледа да је Косово свима у мислима. "Шта ће се догодити са Косовом? – питали су удовица, пи-ар консултант, сликар, издавач, хотелски радници. Никада раније за 44 године Косово није имало толики приоритет у мојим свакодневним разговорима са Србима. Нит која је повезивала коментаре ових Срба био је осећање увређености – велике силе су спремне да и даље понижавају њихову земљу после скоро две деценије понашања које јој је нанело штету. Осим тога, удовица је рекла да се плаши да ће расправа о статусу Косова можда довести до новог рата. "Било је превише ратова," мрмљала је.

У животу престонице – а и шире – осећа се нека ужурбаност какве није било током претходних деценија. Густ саобраћај од свитања до после поноћи и, наравно, застоји на критичним раскрсницама. На омиљеним пешачким улицама има шетача који просто уживају у амбијенту, али чини се да има више људи који иду од једне до друге тачке с неким циљем. Неких добро познатих препрека нема или су премештене – овде тезга са цвећем, тамо киоск са штампом. Дошло је и до великих промена у области трговине. Један популарни бутик је затворен. Отворен је други.

Некада мирна улица у Старом граду, Страхињића бана, постала је "Улица ресторана" са веома високим ценама.

Толико је улица променило имена да је тешко снаћи се. Онда се стари гост који се вратио пита зашто је прави партизански херој попут Иве Лоле Рибара морао да изгуби своју улицу, која је добила стари назив Светогорска, без икаквог личног обележја; или зашто би име Улице 27. марта, којом је одато признање лудо храбрим и смелим (српским) демонстрацијама против пакта са силама Осовине, требало заменити именом једне румунске принцезе.

Али није све старо и традиционално напуштено. Возећи се далеко на југозапад Србије, наишао сам на плаво-беле табле које су показивале пут за "Титово Ужице" и мало даље за "Титоград". За сваки случај, ту су били и нови жути знаци за "Ужице" и "Подгорицу", али поглед на старе знаке пријао је старим очима.

Срео сам се и са појавом која можда припада категорији ново-старо: десетак различитих скупова у исто толико српских ресторана – пословни људи, средњошколци, колеге, велике породице. Негде је било по пет-шест људи, али често по двадесет и више. На један су ме чак и позвали – на недељни скуп новинара, академика и писаца који се зове "Пасуљска академија". Краљевски смо се гостили пасуљем и купусом и причали о свему и свачему. Изгледа да овакви скупови постају све популарнији – једна врста друштвеног окупљања које подсећа да су Јужни Словени измислили традиционалне задруге великих породица.

Посетилац осећа како енергија избија из живота Срба као ретко кад пре, понекад са узнемиравајућим ефектом, као када су "мигови" грмели над престоницом на врхунцу прославе Дана армије. Због тога се једна собарица на последњем спрату хотела "Москва" згрчила од страха и потрчала доле да види да ли је то бомбардовање.

Међутим, чини се да Србија није у опасности да је паралише фатализам који и даље доста прожима живот на Балкану.

Самоувереност премијера Војислава Коштунице била је очигледна у једном разговору. Износећи своје ставове о питању Косова, НАТО-у и ЕУ, употребио је реч коју никада раније нисам чуо од неког српског, а још мање од југословенског политичара. Рекао је да је његов посао да сачува "достојанство" Србије. Као што сам приметио на почетку овог текста, "нешто ново је у ваздуху".

Бивши дугогодишњи дописник
"Њујорк тајмса" из Београда