Три генерације ђака у истој учионици

На час их не позива школско звоно. Да је време да седну у своје клупе знају по доласку аутобуса. Јер чим се сви „искрцају” на станици, а учитељица предахне попивши кафицу са теткицом, време је да се узме књига.

За клупама поређаним у облику слова П у истој учионици седе првачићи Младен и Симона, другаци Јоца и Ирена, а уз њих је и Калист који похађа трећи разред. И то је све. Они су једини ђаци, једне од најмањих београдских школа – оне у насељу Бабе, која заправо представља издвојено одељење ОШ „Цана Марјановић” из Раље.

На табли подељеној кредом на два дела, знање стичу све ове генерације заједно. Учитељица Марија Зец једнима предаје нову лекцију док други увежбавају стару, следећег ђака испитује, a неком другом ученику задаје нови задатак. Кад год неко има питање, прилази и објашњава. Благо указује на грешчице малишана у радним свескама и помаже им да схвате шта је прави одговор.

За њу, часови у овој, такозваној неподељеној школи, право су уживање. Овдашња деца су, каже, вредна, културна и напредна, и иако јесте тешко организовати се и посветити ученицима чак три разреда, за њу то није проблем. Са веселом петорком из Баба, Марија се дружи од септембра. Добила је сталан посао и оберучке прихватила да свако јутро долази из Младеновца у ово сопотско село да држи часове. И деца су је радо прихватила. Углас кажу – „није строга”.

На љуљaшкама у пространом дворишту пуном јоргована, Јоца, Младен, Калист, Симона и Ирена деле ужину. Лепо је време, па не седе у просторији поред учионице, коју је учитељица одредила за трпезарију. После ручка поиграће се кратко на клацкалицама, „окренуће” партију „леденог чике”, жмурке или шуге, а онда ће се мирно и дисциплиновано вратити на час. Ова разиграна петорка има целу школу само за себе и своју учитељицу. Знају, мало их је, али не би ни волели да их има више. И овако им је одлично.

– Није што су моји, али ово су одлична деца, они су послушни и вредни и сарађују између себе. Доста раде и вежбају, али имамо и слободне активности. Немамо секције пошто је неподељена школа, али ми овде певамо, цртамо, идемо у природу… – објашњава Марија и додаје да када се пролепша време планирају и излет на Космај.

Већ је схватила какав је ко, шта су му слабости, а шта таленти. Брат и сестра Калист и Симона су добри математичари, Младен обожава физичко и увек изводи неке акробације на трави испред школе, Ирена је талентована за сликање и певање, а Јоца такође највише воли математику.

– Ја ћу бити полицајац кад порастем! – узвикује Младен.
Калист додаје да је и он желео да постане исто, али се, озбиљно додаје, разочарао у ту професију, па сада не зна чиме ће се бавити.

– Ти буди књиговезац као мама и тата. А ја ћу радити у хотелу – предлаже му сестра Симона.

Ирена стидљиво признаје да би волела да постане учитељица, а Јоца ће, каже, бити возач аутобуса. Можда ће остале другаре баш он развозити на посао.

– Мислим да је за децу боље кад их је мало јер учитељ има више времена да се посвети свима појединачно. Свако има простор да боље напредује. Млађи често прате шта раде ови старији, па и сами лакше уче када на њих дође ред да обрађују те лекције – објашњава учитељица Марија признајући да малишанима недостаје веће дружење, али и могућност да посећују различита места као њихови вршњаци из града.

Овдашњи родитељи пуно раде, многи путују до Београда и немају много времена. Али, школа и малишани не трпе због тога.

– Видим да родитељи доста раде са децом, али она су и самостална. Са мамама и татама имам сјајну комуникацију, увек су ту ако треба, сарађују, долазе у школу, а имамо и вибер групу. Деца имају све што је потребно, матична школа нам увек излази у сусрет за све и на малишанима је само да уче. А све ће они лако научити. Већ су васпитани, а и повезани су међусобно и помажу се. Деле све. Примарна ми је баш та њихова повезаност и то што видим да од њих постају добри људи. Највећа ми је радост што срећни долазе на часове и што су схватили да школа није бабарога – презадовољна је Марија.

И Ана Матић, директорка матичне школе „Цана Марјановић” из Раље, која је девет километара удаљена од Баба, поносна је на то како функционише ово мало издвојено одељење.

– Рад у малој средини са малим бројем ђака омогућава деци да се боље развију њихови таленти и могућности које је теже препознати у већој средини и учионици која броји по 20 и више ученика. Учитељ тако може више да им се посвети – истиче директорка.

Али, како је ова школа преживела? Како је успела да избегне злу судбину многих које су због смањења броја ђака угашене?

Сопот је, каже Матићева, разуђена општина и грађани имају потребу за овако малим школама. Тако у оквиру ОШ „Цана Марјановић” није само ово одељење у Бабама, већ су ту и издвојена одељења и у Поповићу, Парцанима и Стојнику.

– Постојањем оваквих школа омогућено је да деца не путују из средине у којој живе. Она у њима имају све потребне услове, топло им је јер се греју на гас, а ми се трудимо да прво опремамо баш овакве објекте како бисмо учитељима олакшали посао, а да деца не би изостајала у иновацијама. Космај и овај део Београда развијају се и туристички тако да често имамо и позиве младих људи који размишљају о пресељењу. Зато, не само да је школа потребна, већ се надамо да ће се број ђака и повећати – истиче Матићева.

Почетак у приватној кући – пре 125 година

Школа у Бабама отворена је 1897. године и првих неколико година радила је у једној приватној кући. Онда је, каже директорка Ана Матић, 1901. године подигнута и зграда за чију су се градњу највише ангажовали Новица и Јовица Новичић, тадашњи мештани. До двехиљадитих година школа је функционисала као школа комбинованог одељења, са ученицима од првог до четвртог разреда, и по два учитеља. Број ђака се, међутим, и даље осипао, па је од тог периода установа почела да ради као неподељена, са једним учитељем за све разреде. Малишани који заврше четврти разред прелазе у осмолетку у Раљи, а како нам открива Матићева, деца из истог разреда се у новом окружењу не раздвајају, већ се стављају у исто одељење, баш да би и даље могла да путују заједно до својих кућа.