Зашто Србија губи у арбитражама

Штетни уговори у процесу приватизације донели су много трошкова државном буџету, а до сада није покренут ниједан поступак за утврђивање одговорности оних који су учествовали у склапању и раскидању лоших уговора, рекао је потпредседник Савета за борбу против корупције Владе Србије проф. др Мирослав Милићевић, на форуму који је одржан прошле среде у организацији Бизнис инфо групе и Националног фонда за демократију.

Стручњаци су изнели податак да је Србија је у последњих десет година из буџета исплатила око милијарду евра за казне и пенале, што је два и по пута више од укупног трошка градње четири клиничка центра или нешто више од градње јужног и источног крака Kоридора 10 и модернизације пруге Београд – Нови Сад.

– Само ове године у буџету Србије предвиђено је 280 милиона евра за трошкове на основу спорова у међународним арбитражама. Губици од арбитраже данас износе угрубо 200 милиона евра годишње, а 2010. године били су између 30 и 40 милиона евра - рекао је специјални саветник Фискалног савета Марко Милановић и истакао да је буџетска документација о новцу који одлази на арбитраже – недоречена.

Потпредседник Савета за борбу против корупције указао је на проблем системске корупције у процесу приватизације и подсетио да је 2006. године у Србији донет Закон о арбитражи. Поручио је да држава мора да инсистира да се што више арбитража ради у Србији, а не у Паризу или Лондону, не само због путних трошкова него и због ефикаснијег поступка. Поставио је питање ко предлаже арбитре и како долази до њиховог избора.

– Стране арбитраже су веома скупе. Већина партнера траже Лондон или Париз, а то битно поскупљује процес. Поставља се питање да ли неко има користи од страних арбитража и да ли се тиме прикривају неке ствари – каже др Милићевић.

Као драстичне примере приватизација које су нанеле огромне штете држави навео је „Путник”, АТП „Војводина”, „Галеника”, „Србија турист” и спор са грчком компанијом „Митилинеос”.

– Мора да се зна ко и како може бити у арбитражи, ко припрема документацију. Морамо да имамо људе који познају процес арбитраже. Држава треба много да поради на овом питању. Морамо да предухитримо ситуацију да у међународним споровима губимо много пара и добијамо атрибут правно несигурног места за инвестирање – поручио је др Мирослав Милићевић.

Он сматра да уговори  треба да садрже компромисну клаузулу када је реч о нашим фирмама које располажу јавном својином. Таквом клаузулом могла би да буде уговорена надлежност Сталне арбитраже при Привредној комори Србије, а не искључиво надлежност страних арбитража.

– Област приватизације скоро је потпуно непозната страним арбитрима. Они нису схватали да циљ промене власништва на друштвеној својини није био само да се купопродајним уговором добије власник. Одредбе о обавезама по основу инвестиционих улагања и одредбе о социјалном програму су важне. Уколико купац не испуњава све обавезе из уговора о приватизацији, уговор се мора раскинути без обзира на то што је купац платио у целости купопродајну цену – објаснио је др Милићевић.

Истиче да стране фирме нису имале ниједну примедбу на рад наше арбитраже, иако су изгубиле спорове. Савет за борбу против корупције је на основу увида закључио да је рад наше арбитраже стручан, ефикасан и квалитетан.

Адвокат Тијана Kојовић истакла је да у Србији постоје две арбитражне институције. Једна је стална трговинска арбитража при Привредној комори Србије, а друга Београдски арбитражни центар. Они администрирају спор, а пресуђују га арбитри који именују странке.

На форуму је било речи и о уговору са „Рио Тинтом”. „Право на експропријацију земљишта овој компанији дато је на основу Закону о рударству”, рекао је Божо Драшковић, сарадник на Институту економских наука. Истакао је да у послу експлоатације литијума постоји екстремно висок економски интерес и да ће претња одштетним захтевом бити претња политичким елитама.

 – Законом о рударству дата је могућност да инвеститор који добије експлоатационе дозволе може касније да врши експропријацију земљишта. Такве компаније дебело плаћају провизије за освајање и напад на територије које ће експлоатисати. Јер, ту је реч о екстремно високом економском интересу. Могуће је да ће претња одштетним захтевом бити аргумент политичким елитама које ће рећи да морају да потпишу уговор јер ће имати велике губитке. Овде је кључно питање одговорности, која не може да буде апстрактна и колективна, већ конкретна и појединачна – рекао је Божо Драшковић.

Програмски директор Транспарентности Србија Немања Ненадић изјавио је да ће адвокатима компаније „Рио Тинто” бити олакшан посао због изјава највиших званичника државе „које су директно ишле ка томе да се одлука доноси из чисто политичког разлога и јасно указали да се прописи и дозволе не мењају из неког објективног разлога”.

– Врло је важно да се утврди ко је одговоран за лоше послове и коруптивне аранжмане. Није проблем да се изгуби арбитража ако смо ушли у уговарање са добрим очекивањима да спор можемо да добијемо. Али, проблем је ако су представници државе допринели томе да држава улази у неке спорове где су изгледи веома слаби – рекао је Ненадић.

Остаје још отворено питање да ли се послови лоше склапају или се држава лоше брани пред великим привредним арбитражама, или је можда у неким случајевима незнање заклон за корупцију.