На Марсу има воде, има ли живота

Хоће ли ће људи населити Марс? Да ли је он погодан за дужи боравак? Можемо ли боље упознати своју планету проучавајући климатске промене на суседној? Јесу ли земља и Марс прошли кроз иста геолошка збивања?

Питања навиру, а извор ових и других одговора крије се у води.

Најновије налажење узорка леда који је ископао аутоматски трагач на Црвеној планети, прозван „Феникс”, повећало је изгледе да се може наићи на трагове живота. Амерички научници су славодобитно објавили: имамо воду! А ова течност је, да подсетимо, пресудна за опстанак ма које врсте организама.

Потврђени су пређашњи снимци летелице „Одисеј” која је, кружећи око Земљиног суседа, најавила постојање замрзнуте воде.

И ранији „марсовски извиђачи” су одашиљали слике видљивих јаруга и клисура, милионима година урезиваних обилним бујицама. Истраживачи су уверени да леда има у изобиљу, чак и великих мора. Зато су пре неколико година осмислили нов истраживачки приступ – „праћење воде”.

Снимање гама зрацима и неутронском спектроскопијом највише обећава, зато што планета има танушну атмосферу и не толико снажно магнетско поље. На дубини од једног до три метра стварају се брзи неутрони који ступају у међудејство с језгрима хемијских елемената творећи гама зрачење. Свако језгро се одликује јединственим спектром, на основу чега је могуће рашчланити састав тла.

У Научном институту за свемирска проучавања Руске академије наука осмислили су, према речима Игора Митрофанова, високоенергетски откривач (детектор) неутрона који дочарава Марсово тле и проналази лед. Уређај се користио дуже од седам година на америчкој летелици „Одисеј” која је, облећући око планете, открила велике количине воде одмах испод површине и забележила сезонске промене угљен-диоксида у површинским наносима.

Крајем маја Американци су одаслали нову летелицу „Феникс” која је потврдила руске налазе. Роботска рука је загребала тврду кору и нашла белу материју веома сличну леду. И више од тога: у лабораторији на свемирском броду хемијском анализом установљено је да се у узорцима налазе сви састојци за настанак и опстанак живота.

Догодине ће Национална ваздухопловна и свемирска управа (НАСА) искрцати научну лабораторију, а возило-луталица с новом руском направом ће – за разлику од претходне што хвата неутроне из тла, настале под утицајем космичких зрака – имати властити извор неутрона. Својим титрајима (пулс) допираће метар и по до два у дубоко, снимајући одраз неутрона и утврђујући присуство воде на површини.

У првим месецима 2007. објављено је: ако би се истопио сав подземни лед на Јужном полу, образовао би се океан дубок готово 11 метара! Замрзнуте наслаге уснимили су инструменти са европске летелице „Марс експрес”.

Наталожени лед и прашина опажени су још почетком седамдесетих прошлог века, али тек сада је – захваљујући технолошком продору – омогућено завиривање у подземне слојеве. Има назнака да је у давној прошлости Марсовим крајоликом текло десет, а можда и сто, пута више воде!

Пресахла корита и други геолошки белези наговешћују да је Земљин сусед некада обиловао водом довољном за огроман океан, дубљи од 600 метара, јер је густи омотач од угљен-диоксида одржавао неопходну топлоту. Поједини истраживачи су претпоставили да су вода и гас испарили у свемир, зато је Црвена планета у наше време веома сува, а гасовити прекривач јој се умногоме истањио.

А где је ишчезао остатак течности?

Према једном тумачењу, слила се у подземне пукотине. Астрономи су прилично уверени да је пре неколико милијарди година жуборила у потоцима и рекама на својем путу до језера и мора.

Пре нешто више од једне деценије сарадници НАСА обзнанили су да су у камену с Марса, тешком два килограма, наишли на микроорганизме. Духови су се усталасали као у време спуштања првог „Апола” на Месец. А где су бактерије, ту је живот. На самом измаку живота тих августовских дана (умро у децембру 1996), увек надахнути астробиолог Карл Саган (по образовању физичар) поручио је: „Ако се налази потврде, то је тачка преокрета у људској историји.”

За сада нема неспорне поткрепе да је човечанство стигло до прекретнице.

Парче космичке стене, стручно названо ALH84001, ископано је у антарктичком леду 1984. и погрешно разврстано, све до 1993. када су истраживачи схватили да потиче с Црвене планете. И то је привукло пажњу, јер се за неколико сличних до тада знало. Старост је процењена на четири и по милијарде година, када је на Земљином, сада јаловом, суседу текла вода, и те како битна за опстајање живих организама.

Годинама су се биохемичар Дејвид Макај и оспораваоци препирали да ли је магнетит у метеориту могао да настане у небиолошким збивањима. И то се отегло до 2001. када су у лабораторији НАСА зготовили гомилицу минерала сличног нађеном у марсовском камену. Чак су дочарали услове у којима се то догодило!

Ни тада се неуморни заговорник није предао: ускоро је приказао снимке другог метеорита с рупицама какве издубе земаљске бактерије у вулканским стенама на дну океана. И поново се научно братство није сувише узбудило, јер је минерал из скоријег времена када је на Црвеној планети завладала негостољубива хладноћа.

Преварили сте се ако сте помислили да је заплету крај: умешао се неизбежни Ден Браун, чувен по „Да Винчијевом кôду”, написавши 2001. роман „Тачка обмане”, у којем је научник из НАСА на Арктику (дакле, на северу) пронашао метеорит, за који се претпоставило да потиче од једне врсте љускара из космоса, што је подгрејало нагађања да нисмо сами.

Напослетку се испоставило да су џиновски љускари са Земље.