На путу ка две Украјине

Када је после недеља демантовања планова инвазије на Украјину Владимир Путин 24. фебруара наредио покретање „специјалне војне операције”, листа циљева била је амбициозна.

Напад са копна, мора и ваздуха требало је да спречи улазак Украјине у НАТО, да обезбеди демилитаризацију Украјине и „денацификацију” њеног руководства због „геноцида” над становништвом истока које говори руски.

Путин је инвазијом, страдањем цивила и пустошењем суседа спустио нову гвоздену завесу која га одваја од Европе, али он себи не може да дозволи да изгуби. Мора да прогласи неку врсту победе, и то што пре.

Уместо да направе паузу за регруписање својих снага у припреми за ширу офанзиву, војни стратези убрзавају операције како би брзо остварили пуну контролу над источним регионом Донбаса и црноморских лука на југу Украјине. Руско одбијање ускршњег примирја је доказ да се Путину жури.

Шефу Кремља ће, по свему судећи, контрола над 42 града на истоку бити довољна да 9. маја, на Дан победе у Другом светском рату, прогласи победу и у овом рату иако није све ишло по плановима Москве.

Амбиције Запада да Украјину уведе у НАТО су сасвим извесно срушене, али неки други раније прокламовани руски ратни циљеви су кориговани, што због херојског отпора Украјинаца, што због формирања јединственог фронта Запада који је изоловао Русију док оштре и свеобухватне санкције озбиљно прете њеној економији.

Путин мора да се помири са чињеницом да је његов фебруарски позив украјинској војсци да свргне лидере у Кијеву остао неуслишен и да је председник Володимир Зеленски и даље на власти. По свему судећи одустало се и од заузимања Кијева иако су у првим данима рата према главном граду биле упућене велике тенковске колоне. Украјинска армија није уништена.

Без обзира на успехе на истоку, пропали су планови да се читава Украјина врати у руску сферу утицаја која је, по Путину, њено природно политичко, историјско и верско станиште. Шеф Кремља упорно негира национални идентитет Украјине и тврди да она суверенитет може да оствари искључиво у заједници са Русијом. Спречено је ширење Руског света, старог и амбициозног пројекта окупљања свих постсовјетских република.

Офанзива на истоку Украјине омогућава Путину да Русима лакше прода „специјалну војну операцију” која агресора приказује као жртву, али како рат траје и како је више од 300.000 Руса напустило земљу, све више мора да се ослања на репресивне мере да би спречио да се чује растући отпор агресији код куће.

Очекујући осуде са многих страна, шеф Кремља је у време покретања инвазије запретио свим земљама које покушају да се мешају поручујући им да ће се суочити „са последицама какве никада нисте видели у историји”, али показало се да претњу није у стању да оствари.

Уколико је Путин истинито дефинисао циљеве инвазије, онда се потврђује да није имао намеру да војно окупира свог западног суседа већ да оствари пуну контролу над Донбасом, средиштем украјинске металургије и рударства.

Пошто се испоставило да је руска војска имала проблеме у људству и логистици борећи се на широкој територији, пошто је изгубила ракетну крстарицу „Москва” у време када Зеленски добија обилну војну помоћ са Запада која је већ достигла три милијарде долара, Путин се концентрисао на Донбас, област коју би могао да употреби као адут у било каквим мировним преговорима.

Иако се настављају операције по дубини територије, руска војска се преоријентисала на исток где се украјински проруски сепаратисти уз помоћ Москве још од времена анексије Крима 2014. сукобљавају са снагама кијевских власти.

Путин је прогласио победу у Мариупољу који је, по изјави његовог гувернера, „збрисан са лица земље”. Град је због трагичног разарања и блокаде хуманитарних конвоја постао симбол бруталности руске инвазије због чега се Путин оптужује за ратне злочине, док му Џо Бајден приписује геноцид.

Иако је претходно запретио „елиминацијом” око 2.000 украјинских бораца који су се утврдили у челичани „Азовстаљ”, Путин је наредио да његове снаге не изврше напад већ да само блокирају простор. Како се у „Азовстаљу” налази и око 1.000 цивила, руски председник покушава себе да представи као рационалног и хуманог лидера који води рачуна да се избегне очекивани масакр који би било тешко сакрити од руске јавности и само би подигао нову оптужницу Запада.

Пад Мариупоља истовремено значи да се успоставља стратешки веома важан копнени коридор од Црног мора до Донбаса. Луганска народна република и Доњецка народна република, марионетске творевине чију је „назависност” Москва признала уочи агресије 24. фебруара, постају руски бастиони.

Мала је вероватноћа да ће Путин уважити њихове молбе да буду укључене у Руску Федерацију. Корисније су унутар Украјине као чипови у неким будућим мировним преговорима и као полуге притиска на централне власти у Кијеву. Попут Републике Српске преко које Москва спречава Босну и Херцеговину да уђе у НАТО.

Такав сценарио посредно је потврдио и председник Бајден поруком Путину да „никада неће успети да доминира или окупира целу Украјину”. Поента у „целој” наговештава да и Американци прихватају могућност руске контроле Донбаса.

Иако нико са сигурношћу не може да предвиди дужину трајања конфликта, јер га Запад слањем оружја подстиче, постоји сагласност да ће наредне недеље обликовати исход рата, уз све дугорочне последице које ће утицати на исцртавање нове политичке карте Европе за наредне деценије.

Постоје домети рата, као што постоје и лимити санкција. Пре или касније мораће да се преговара, а из тог процеса лако би могле да се помоле две Украјине. Мапа нове Европе би, сасвим је могуће, Украјину обележавала јединственом бојом, али би на терену постојале Украјина у руском, и Украјина у западном свету, без шансе да се укључи у НАТО.

И док ће Запад славити што руска војска није успела да обори Зеленског, Путин ће имати свој Дан победе јер је контролом највећег дела Донбаса „ослободио” исток Украјине и спасао га од „нацистичког” погрома. Тешко рањена Украјина постала би „ничија земља”. Украјинцима једино остаје да тугују.